Ђаци. Мали-велики људи. Будућност свих нација, нада читавог човјечанства. Гимназијалци. Средњошколци. Мали-велики људи од којих нам зависи опстанак.
Читали смо романе попут “Шешир професора Косте Вујића”, “Лајање на звијезде” књиге Мир-јам, Љиљане Хабјановић и жељели да мијењамо свијет. Жељели смо да се као “пролетери свих земаља” ујединимо и живимо слободно. Жељели смо да рушимо границе, да путујемо по свијету и стварамо. Гимназијалци су постајали генијалци. Научници, доктори писци. Вјеровали смо им. Наши су очеви вјеровали. Наши ђедови.
Данас је једна таква енергија прострујила овим бесчасним суморним временом. Једна идеја, слободњачки дух, свјесност заједништа и инспирација. Младост.
Вратила нас у неко срећније вријеме, вријеме визија. Вријеме кад се чувала рођена традиција и поштовала туђа. Вријеме прије овога, кад смо знали ко смо и у што вјерујемо.
Ђаци даниловградске гимназије перформансом су протестовали против рата. Ови мали-велики људи одали су почаст трагично страдалима – мучки убијенима. Циљ поруке: “Да се више не понови”.
Директорица гимназије Наташа Латковић изјавила је да је сазван састанак родитеља и ђака јер је “сјећање на НАТО жртве преступ”. На састанку би требало да се узму изјаве ђака и да се исти санкционишу.
Поштована госпођо Наташа,
Да ли сте ви нормални?
Извињавам се унапријед, ако питање (без моје намјере) погрешно схватите као увредљиво, али ја га у овом тренутку не умијем другачије формулисати.
Тог дана кад су бомбе падале као суве смокве по Црној Гори, лијепиле се за крваво тло и носиле све пред собом страдали су недужни људи знате? Оливера, Јулија, Мирослав, Манојло, Милка… Сјећате ли се њихових имена? Сјећате ли се страха у ваздуху, панике и немира? Сјећате ли се сивог неба и “милосрдних анђела” од чијих звукова су се мајкама кидале утробе?
Није то било толико давно да се не можете сјетити. Би сте ли данас њиховим породицама рекли да је преступ оплакивати их?
Недалеко од нас погинула је једана беба знате?
На ноши, са само три године гелер од разарујуће бомбе разнио јој је главу. Она је данас теоретски могла бити ваша ученица. Могла је бити и неко близак вама. Би ли и онда био преступ сјетити се ње?
Би сте ли њеним родитељима могли да објасните да је обиљежавање њене смрти преступ?
Знате, у што год су вас од онда научили да вјерујете, тај рат се стварно десио. Те су бомбе заиста пале. Тих живота заиста више нема. Је ли број мртвих тијела безначај за вас па је преступ поменути их?
Знамо,
Да је бивша директорица ваше школе моментално пошла у пензију кад је одбила да казни ђаке због сличног перформанса. За оне попут ње нема мјеста у вашој школи?
Знамо да ви немате мишљење, да радите што морате. Али не знамо застидите ли се макар на тренутак кад останете сами?
Је ли вас иједне секунде запекла савјест кад сте тој истој дјеци позвали полицију, оног дана кад су перформансом тражили очување ћириличног писма? Зар вам нико није рекао да је право на избор ћирилице уставом загарантовано? Ми бисмо можда писали и кинеским писмом него нисмо рођени у Кини знате.
Зар су транспаренти и одлични ученици у плавим мајицама захтијевали такве мјере?
Што је у натпису “Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице” погрешно?
Гдје сте ви били те 1996. године и из којих књига сте ви читали ваше лектире? Ко Вас је научио да се одрекнете свега што сте знали зарад туђих џепова? Ко Вас је убиједио да су гимназијалци преступници, а ови којима Ви служите чувари отаџбине?
Ко Вас је погрешно увјерио да можете да ударите по једној слободи и снази? По једној генерацији младости која не пристаје на ваше идеје и виђење свијета?
По једној визији која живи упркос таквима попут Вас.
Јесу ли Вас учили у школи да се перформанси не кажњавају? Да служе управо због тога – да пренесу поруку! Како се звао језик којим сте Ви говорили? Које сте писце читали? Којим сте писмом писали?
Од кад се кажњава и санкционише онај који чува своје писмо и културу? Можда да су таман запалили све књиге које су писане на ћирилици и усвојили алпхабет – ви би сте били задовољни? Знате ли чије име носи школа у којој командујете?
Од кад се санкционише сјећање на свој народ? Знате ли да свака земља на свијету обиљежава и прави помене за своје жртве? Од кад се дјеца кажњавају јер теже миру?Јер шаљу поруке свијету?
Уз дужно поштовање,
Док год је оваквих гимназијалаца такви попут Вас биће ситни и безначајни. Док год је оваквих омладинаца за нас погубљене има наде. За ово безнађе и безакоње, за сивило и ништавилост – добро је, има их још.
Ви сте тамо због њихових визија, а не они због ваших. Ви сте тамо због њихове будућности, а не они због ваше.
Можете слободно поћи да лајкујете Милову страницу на фацебоок-у јер је јуче ударна вијест била да је исту преузео. То је важније од транспарената ових гимназијалаца. Дајте свој допринос.
Можете такође ратовати вибер стикерима које је подијелио и нагласио да је само за храбре! “Заузми положај, нападај стикерима. Само за храбре и одважне кориснике”. Војска Црне Горе напада стикерима. То је за храбре попут Вас који имају петљу.
Ова дјеца не дијеле Вашу храброст па их пустите да граде своје визије како сами знају и умију. Ако већ немате чему да их научите, пустите их да се науче сами.
А ви омладино,
Ви сте мали-велики људи. Будућност наше нације, нада читавог човјечанства. Гимназијалци. Средњошколци. Мали-велики људи од којих нам зависи опстанак.
“Сумњају неки да носи вас погрешан ток,
јер слушате плоче и свирате рок.
Ал негде у вама је битака плам,
и кажем вам, шта добро знам:
рачунамо на вас.”
Пише: Јована Шекуларац
