Миланка ЋОРОВИЋ: Море, џез, књиге – мало ми за срећу треба

Новинарка и списатељица Миланка Ћоровић је почетком марта објавила роман првијенац „Оквир за срећу“. За наш портал говори о његовом настанку и будућим плановима. 

Самоспознаја је тема која је главни фокус вашег романа. Колико је тешко било преточити је кроз писану форму?

Писање ме је одвукло у промишљања о томе кроз женски лик сличан мени. Препреке у самоспознаји су оштар, изузетно снажан страх од суочавања са властитом рањивошћу. Моја јунакиња је освјетљавала кутак по кутак себе саме често тумарајући и саплићући се. Како је напредовала, њени страхови су наизмјенично слабили и јачали. Слабили јер су се „топиле“ илузије, а јачали када наиђе на неку од самообмана које још увијек није била спремна да напусти. 

Увијек је тешко, али и магично, сваку идеју преточити у писану форму. То је својеврсна авантура у коју се упуштам са самом собом.  

Романом „Оквир за срећу“ вјешто испредате причу модерним језиком потврђујући шармантну лакоћу приповиједања, чак и када је ријеч о врло нешармантним темама. Зашто сте се одлучили да испричате причу тим стилом?

Мој стил писања поприлично је одређен и професионалним позивом. Првенствено сам социолошкиња и новинарка. Новинарство није професија коју обављам чисто ради егзистенцијалне потребе већ га живим цијелим бићем. Волим да кажем да је мој роман мјесто гдје је новинарство добило прозни облик.

У каквој атмосфери најчешће пишете?

Волим да пишем у тишини која ми пружа могућност да се апсолутно препустим адреналину који производи стварање ликова, емоција, пејзажа… Ипак, дешавало се да пишем у ходу. Савлада ме креативна грозница док чекам да семофор „позелени“ или ред у банци. Некада ме инспирише лик, гестикулација сасвим случајног пролазника. Ухватим ту милисекунду нашег мимоилажења и преточим у пар страница. Некада не иде тако једноставно – то је процес који подразумијева посвећеност, рад и љубав.

Мионин партнер је био романтични сликар, а можете ли открити Ваш идеални мушки лик?

Не бјежим ни сама од романтичних особа. Волим интелигенте, стваралачки настројене, храбре људе. Из садашње перспективе то би био – гранде цоманданте Ернесто Цхе Гуевара – скромно, зар не? (смијех).

Ко Вас је највише охрабривао да се почнете бавити књижевношћу?

Одрастала сам у породици која је његовала бесконачну ширину у погледу животних опредјељења, избора, прихватању туђих одлука, вјера, нација…Тиме објашњавам клаустрофобију коју осјетим у присуству „згрчених“ људи, с недостатком воље за промјенама, немоћних да напусте наметнуте калупе и  наоколо пројектују лична незадовољства. Судари свјетова, рекли би, ипак више волим лагано мимоилажење.

Ко ме охрабривао? Није то било у класичном смислу већ је моја писана ријеч резултат породичног окружења које је велику пажњу поклањало готово свим умјетничким формама. Стигла je сасвим спонтано, некако се подразумијевала. Било је природно да се у таквом животном амбијенту латим пера јер „да нисам ово ја бих била биљка“. Једног дана само сам рекла: „Ево, прочитајте“, а они су рекли: „Добро ти иде, мала“. Након тога „пала“ је награда за освојено прво мјесто на регионалном такмичењу из матерњег језика. Од тог момента, не престајем…

Који мириси, слике Вас асоцирају на дјетињство?

Предивне приганице које је правила моја мајка, мириси мора, џез музике, цвијетне ливаде једног дивног мјеста на сјеверу Црне Горе… А све то је мени сасвим довољно за срећу.

Можете ли открити будуће планове?

Да пишем и дишем. Хм, а није ли то исто?!

profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner
profesionalni-fotograf-foto-radevic-baner