Новинарка портала Црна Гора и колумнисткиња портала „Арт мозаика“ и часописа „Женски глас“, професионални живот посветила је питању, слушању и писању. Њено бритко перо ових дана отпочело је писање првог романа. О новинарству, колумнама и умјетности Миланка говори за портал Црна Гора.
Због чега сте се опредијелили да радите као новинарка портала односно штампаних медија, а не као новинарка на „малим екранима“?
Писање је мој адреналин. Отворим празан лист и само кренем. Слово на слово, ријеч на ријеч… И тај осјећај док „кујем“ реченицу не могу да упоредим ни са једном изговореном. Волим да јој се вратим и читам изнова. Инспирише ме на даље дјеловање.
Много је ствари које волим у новинарству. Оно ме је научило да с мало ријечи кажем много, да будем убојита, сажета, да рефлексивно одговорим односно муњевито вратим ријеч за ријеч, да будем јасна, да није срамота питати, да будем отворено, транспарентно биће које је слободно и које без стеге износи ставове и мишљења. Писање је нешто што одувијек осјећам, његујем, волим и поштујем. У штампаним медијима и на порталу осјећам да сам своја на своме и докле год тако буде остаћу у њима. Интуиција ми говори да љубав према тој врсти медија никад неће престати.
Ваше специјалности су интервјуи и колумне. Како то радите?
Интервјуе увијек почнем с цитатом неког пјесника или писца. Моји саговорници су људи из културе и умјетности, углавном креативци па цитат није постављен искључиво због љепоте саме мисли. Бирам да буде сиже онога што саговорник/ца жели поручити интервјууом, уједно да тај цитат ослика срж његовог /њеног стваралаштва.
Мени је то задовољство. Волим разговоре тог садржаја. Кад интервју изађе, читам га као да га нијесам ја писала. Занима ме. Откривам ствари које нијесам знала. Понекад саговорник/ца и ја потпуно уђемо у тему и заборавимо прави повод сусрета, дискутујемо, водимо полемику – понесе нас.
Да, пишем умјетничке колумне. Кроз њих успијевам да задовољим свој распон интереса који је одувијек био велик. Кроз ту писану форму сам видјела идеалну прилику да изразим себе као и љубав коју гајим према свим облицима умјетности јер „не може се сигурније побјећи од свијета него кроз умјетност и не може се сигурније спојити с њиме него преко умјетности“.
Колико је интервју захтјеван као новинарски жанр?
Интервју је мени, лично најјача форма у новинарству, не кажем да је и најтежа. Негдје сам прочитала: „Знање је имати праве одговоре. Интелигенција је питати права питања“. Е, то је добитна комбинација. Од новинара зависи у којем ће се правцу кретати разговор, а када имате интелектуално јаке саговорнике, а с поносом могу рећи да су управо такви моји гости, који имају широко поље интересовања и позамашно образовање, важно је знати усмјерити их у жељеном правцу. Из простог разлога – с њима можете разговарати о многим темама, а онда интервјуу никада не би било краја.
За добро направљен интервју неопходна је новинарска припрема за тему и саговорника. Дакле, онолико колико новинар има више информација и знања о теми о којој се разговара, односно информација о саговорнику, утолико ће изгледи да интервју буде професионално обављен са новинарске стране бити пуно већи. Припреме обично захтијевају добро проучавање интернетске и новинске документације о госту, читање његових књига, гледање позоришних представа, слика и слично, зависно од тога ко је гост. Све у свему, красан посао.
Често сте људе питали о њиховим инспирацијама за креативно стварање. Које су Ваше?
Хиперсензитивна сам особа и то сматрам својим највећим даром ма колико и није баш практично примјењив у времену када се дешава права ринг борба Пристојност Vs Шунд. Било је ситуација када су ми говорили „преосјетљива си“ као да је то нешто лоше, ружно и непожељно. Дакле, инспирацију проналазим искључиво у најдубљим емоцијама.
Не волим ништа нејасно, половично. Потребно ми је да ме нешто емотивно повуче да бих писала. Стваралаштво је за мене као ваздух, немогуће ми је да замислим живот без креативности.
Одлучили сте да се један период повучете из новинарства и посветите писању Ваше прве књиге. Можете ли открити нешто више о њој, о чему ћете писати. Коме ће књига бити најзанимљивија?
Трагати за личним развитком подразумијева да се мора радити на себи. Већина људи схвата да је за то потребан напор па му се подвргава с жаром и великом посвећеношћу. У складу с тим, одлучила сам да креативне пипке бацим на сродну дјелатност – писање књиге.
Рано је да откривам детаље, али свакако ће то бити једна урбана прича, интересантна свима који воле умјетност, креативност, онима који осјећају, воле, размишљају… биће ту и љубави, новинарства… Углавном обећавам интересантан садржај.
Које бисте наше писце издвојили, чије књиге од црногорских аутора волите да читате?
Славица Перовић, Оља Раичевић Кнежевић, Соња Ражнатовић, Данило Ломпар, Жељко Јововић, Балша Брковић, Огњен Спахић, Стефан Бошковић, Ђуро Радосавовић… Има још много црногорских аутора чија дјела радо читам… Подужи је списак, срећом. Ако ме питате чије стране листам ових дана – „Индијом,101 кратка путописна прича“ Вука Мишуровића, књигу коју сам недавно добила на поклон.
Шта је најтеже што сте до сада урадили?
Тражила срећу гдје је није било.
Ви волите фино живјети. Тихо, мирно, у благостању… За крај, да ли ће Вам пријати новинарска илегала?
Живим у лијепом складу са собом, томе сам одувијек стремила, балансу духа и тијела. Мирна сам иако сам дупла Шкорпија. Не постављам интимна питања, није пристојно, а и не занима ме. Како каже наш народ – свог сам посла. Имам круг драгих људи, утабани ритам живота, не волим да „бодем очи“. Мене само не треба чикати, е тада… (смијех).
Задовољна сам својим животом. Најзадовољнија? Лакоћом обављања оног што радим, то је новинарство и PR-инг односно потпаролство. Један од највећих rock and roll пјесника ових простора, мој имењак, Милан Младеновић је рекао: „Никада не знам у којем ћу смеру кренути. Дозвољавам да ме емоције ʼповукуʼ са собом и да ме угурају у неке ствари о којима пре нисам размишљао“. Управо су ме емоције ʼповуклeʼ у правцу писања књиге. Новинарска илегала – никад! Враћам се брзо.
