НАШ МИТРОПОЛИТ, НАШ ЂЕДО…

Пише: Милија Пајковић

Љетос, на дан Светог Илије, на Царинама, испод Кучких Комова, имао сам прилику, а и част, да се послије више година дружим, нешто више, с нашим Амфилохијем Радовићем, митрополитом црногорско-приморским, архиепископом цетињским, егзархом Пећког трона, некадашњим епископом банатским, богословом са београдске богословије, магистром наука са Источног понтификалног института у Риму, доктором наука из Атине, некадашњим професором и деканом Богословског факултета у Београду, пјесником и писцем, који је говорио грчки, руски, италијански, француски, њемачки, а користио се старогрчким, латинским и старословенским језиком. На овај предивни дио Црне Горе Митрополит је ступио у два сата послије поноћи, возећи се неколико сати излоканим планинским друмовима и одсјео је у конаку у непосредној близини цркве Светог Илије, која је позната и по томе што је богомоља на највишој надморској висини у Европи.

Иако, нарушеног здравља, уз бреме година на плећима, Митрополит је јуначки издржао све напоре, вршећи с радошћу богоугодну службу у цркви, молећи се, између осталог и за све нас, уз обављање чина крштења. Није му било тешко да након тога остане и дуже испред цркве и фотографише се са свим оним, а међу њима је било и дјечице, који су чекали тај трен, упркос прохладном сјеверном вјетру, који се није обазирао на то што је вријеме љета, него је шибао по своме до касног поподнева. Послије свега тога уважио је и домаћине славе, као и остале госте и вјернике, па је и присуствовао славском ручку, који је уприличен у конаку, недалеко од цркве. Смогао је снаге наш „Ђедо“, како су га многи почели звати, онако од милоште, када је закорачио у девету деценију, да бесједи, кратко, али и сасвим јасно, како му, уосталом, и доликује, али и да  се прихвати гусала и запјева, онако дивно, како је то и знао и умио.

А мој први сусрет с њим, не рачунајући она приликом окупљања испред цркава и храмова, збио се првог августа прије двадесетпет година. Браћа Јолић, Славко и Зоран и ја, иначе, заљубљеници у планине, одлучили смо да рано ујутро, управо тог дана, запуцамо ка Комовима и освојимо три његова врха. У зору смо, носећи пуне и тешке ранчеве, кренули пјешке од наших кућа и стигли до Бандовића Моста, до предворја Андријевице. Мислили смо да ће наићи неки камион и да ћемо се тако пребацити до превоја Трешњевик, а онда даље опет пјешице. Међутим, увидјевши да од тога нема посла предложио сам да наставимо пјешачење, што су Јолићи, иначе, спремни за подухвате, прихватили из прве. Ниједног возила, у оба правца, није било, а негдје отприлике на пола успона уз трешњевичке кривине, наишло је прво, али из супротног правца – спустало се низ стрмине. Кад је стигло до нас, одједном је застало. Мислили смо, у првом тренутку, да неко хоће нешто да нас пита, а пријатно изненађење смо доживјели кад је из њих изашао – Митрополит. Никако није могао знати ко смо, одакле смо, које смо вјере, које народности, да ли припадамо или не припадамо некој политичкој партији, тако да падају у воду све оне несувисле приче, написи и записи злонамјерних појединаца, који су измишљали да он дијели људе на ове или оне, једина истина је та да их је дијелио само на добре и лоше, а таква подјела, очигледно им није годила.

Обратио нам се оним уобичајеним поздравом „Помаже Бог, браћо“.

Опет доказ колико су у криву они већ наведени – он нас је назвао браћом и ако није знао ни да ли је ко од нас крштен или није, ко је од нас и да ли је вјерник, јер су за њега, као врлог духовника, сви људи браћа, без обзира на то ко су.

Послије угодног разговора благословио нас је и напоменуо је, прије поздрава и одласка, да на нас неће пасти ни кап кише и да ћемо здраво и весело стићи својим кућама.

И, уистину, од растанка са драгим Митрополитом, до доласка кући, на нас није пала ни кап кише, било је сунца, ведрине, мјесечине, а само нешто грмљавине на самом крају нашег боравка на планини, наравно, без падавина.

Послије извјесног времена, били смо у његовом друштву мој брат Мићо, иначе, тада и члан Црквеног одбора, наш синовац Огњен, тада дијете, који је с родитељима и сестрама боравио код нас, проводећи школски одмор и ја и то испред старог конака манастира Ђурђеви Ступови, испод Растовца, у Беранама, а послије обављене службе. Митрополиту су били занимљиви Огњенови одговори на питања која му је постављао, нарочито они који су се тицали наше вјере и обичаја, у којима је било, могло би се рећи, и сазнања, која су била нешто опсежнија него ли су то она уобичајена за његов узраст. Рекао му је, на крају, да ће успјешно завршити студије и више од тога, да ће бити успјешан у својем послу и да ће засновати породицу онако како и ваља и с ким и треба.

У међувремену, Огњен је завршио студије, постао је и магистар наука, а недавно се оженио, баш онако како и треба, уз обавезно вјенчање у цркви, а Митрополит је за њега и његову породицу био и остао драга и много уважавана личност.

Далеко од тога да митрополита Амфилохија Радовића хоћу да прикажем искључиво као некакву видовиту особу, неког пророка, уосталом, то му и не би било по вољи, нити ми је, пак, намјера да уздигнем неког од чланова своје породице, него ова два навода треба схватити само као доказ да прави духовни живот, испуњен молитвама, постом, служењем Богу, блаженошћу, уистину може да развије и исклеше и разна друга људска чула, која, иначе, нијесу превише видна.

Митрополит је показао многима како да на прави начин користе и искористе духовност у својем бићу, као и ученост и образовање, али је и показао да требају бити храбри и одважни, управо онако као што су то били и њихови преци, који су, кад су затутњали балкански ратови и онај Први свјетски, бродили и пловили мјесецима из Америке да би, заједно са онима који су били остали у отаџбини, потукли и истјерали непријатеље из Црне Горе.

А да је и он био истински храбар, показао је осамнаестог маја 1997. године, када је стигао у Беране, у манастир Ђурђеви Ступови да, заједно са свјештенством, одржи парастос недужним жртвама из беранског и андријевачког краја, које су страдале и убијене на мучки и кукавички начин, на крају рата, маја 1945. године, од стране домаћих комуниста, на стратиштима  Блајбурга и Клагенфурта у Аустрији, као и на оним широм Словеније, између осталих, и на Зиданом Мосту. Изговорио је, уз мирис тамјана и свјетлост свијећа, преко четири хиљаде имена тих мученика и несрећника, тражећи за њих упокојење и мир Божји, тако навукавши гнијев комунистичких јуришника.

Зато су, управо, из тих кругова, и тако непријатељски били расположени према њему, покушавајући да га, између осталог, представе онако како је то њима одговарало, а што је било, наравно, далеко од истине.

Тако су га, између осталог, покушали представити као неког који куне и проклиње, показавши своје необразовање и непознавање сопствене историје и сопствених обичаја. „Нека би Бог подарио да буде што мање оних који се клањају паганском цару Дукљанину и нека паганског цара Дукљанина сваки Црногорац прикује чекићем за Везиров мост“, изјавио је, једном приликом, Митрополит. Онима који се разумију у историју и књижевност сасвим је јасно да он овом изјавом никог није увриједио, напао, проклео, него је само искористио мотив наше познате народне приче и легенде о добру и злу, о вјери и невјери, о злом цару Дукљанину и Светом Илији. Уосталом, ту легенду из давних времена је записао и Вук Караџић, а обичај који се спомиње у њој био се задржао до скоро – наиме, уочи Божића сви ковачи су по три пута лупали чекићем о наковањ, а домаћице машицама о било који метал, да би се обновили ланци којима је везан тај цар. То што то нијесу разумјели ти „душебрижници“ је само до њиховог образовања и њихове „стручности“!

Слично је било и са његовим наводним клетвама поводом дешавања око Крстионице на Превлаци код Тивта и цркве на Румији „дабогда га срушио часни крст и његово потомство срушио и уништио“, када се он, у ствари, позвао само на ријечи Светог Петра Цетињског, при том никог не споменувши именом и презименом. Али нечији страх због тих ријечи свједочи, вјероватно, и о нечијој грешности. А не треба никако заборавити да је некада постојала камена црква на Румији и да није никог разједињавала – напротив!

Управо из тих редова зајапурени настављачи лика, дјела и тековина називали су Митроплита „ратним хушкачем“, називали су тако оног који је био толико храбар и јуначан, за разлику од њих, да се, у више наврата, испрси испред разуларене масе, која је била спремна на некакву врсту одмазде и да јуриша на богомоље које припадају другим вјерама, да их смири, заустави и врати кућама, што, ових дана, јавно потврђују и великодостојници тих вјера.

За све оне, па и за пријатеље и познанике, који су му, мање или више, понекада замјерали што је држао опела неким особама, које по њиховом суду, па и неких других, то нијесу заслуживале, био је увијек један те исти одговор:

– Кад ме неко зовне да служим опело, моје је, да као духовник, свјештеник, то и учиним, уколико сам у могућности. Да ли су упокојени богати, сиромашни, да ли су ови или они,  то није у том тренутку моја брига, до само то да нијесу нарушена правила, а зна се која су то. Нијесам ја тај који треба  да процјењује о нечијем животу и дјеловању, то може да уради само Господ. Моје је само да урадим оно због чега сам и позван.

Митрополит је, уз помоћ свјештенства и дијела нашег народа, успио да подигне нашу чисту и достојанствену вјеру из пепела у који су је уваљали комунисти и њихови прирепци одмах након 1945. године. Умногоме је утицао да се изграде и обнове толике цркве, манастири и конаци по васколикој Црној Гори, не дијелећи је на сјевер, југ, исток и запад, утицао је, и те како, да се учврсти монаштво и сестринство, који су били сведени на појединачне случајеве; није му било тешко да стигне и у недођије  да би одржао литургије и крштења! Последња дешавања у Црној Гори, бројне и величанствене литије, показале су и доказале јачину Митрополитовог духа, којим је разбудио учмали народ, који се био препустио пропадању и ропском поимању битисања, а толико незапамћени број оних који су изашли на улице и испред цркви и храмова, занемарујући оне који су се ту нашли по задатку разних тајних и јавних служби, политичких партија, многи од њих у намјери и да нешто ућаре, што и показују збивања послије недавних избора, само показују да за народ постоји нада, коју још више разбуктавају млади нараштаји, који из дана у дан, све више схватају чистоту, свјежину и јачину наше вјере и наше мајке Цркве.

Сви они који су у разним јавним иступима, у својим чланцима, „упозоравали“ на велико материјално богатство наше цркве, па и самог Митрополита, треба да нам одговоре – гдје нестаде то Митрополитово благо? Да није, случајно, похрањено са њим, у његовој вјечној кући у крипти Храма Христовог васкрсења у Подгорици? Да није, можда, сакривено негдје у морачким врлетима?

Тешко је њима да схвате да је, у ствари, Митрополитово благо била његова премудрост, којом га је Бог обилато даровао и коју је свакодневно брусио и усавршавао, остајући мудар и у тим позним годинама, његово благо је и оданост вјери и Цркви, свом народу, као и Црној Гори, коју је много више волио, као њен прави изданак, као дијете морачких гора и планина, од свих тих домољуба и роднољуба, од чије се „љубави“ тло Црне Горе угиба, а коју су били намерачили да је предају извањцима, а нас да претворе у некакву јевтину радну снагу, у шта ли већ. Митрополит се за разлику од њих борио за слободну Црну Гору, која неће зависити нити од овога, нити од онога и која ће бити своја на своме, са народом који ће се наново вратити својој вјери, својој цркви, својем језику, својем писму, Црну Гору која ће бити јуначна, као што је то била некада, када су од ње страховале и свјетске војне силе.

Митрополита Амфилохија Радовића треба да жали цијела Црне Гора, а ако не, а оно, барем, онај њен паметнији дио, јер смо, иако је смрт по реду, што би рекао наш народ, изгубили једног обичног човјека, оног народног, по понашању и по скромности, али необичног и великог по духовности, знању, образованости, изгубили смо једног истинског мудраца, а њих је данас, на нашу велику жалост, све мање и мање.

Биће потребно доста времена да се навикнемо на то да га неће бити на црквеним скуповима, на саборима код цркви у варошима и варошицама, у селима, на планинама, а ако ми се, уколико одем наредног августа на Царине,  учини да кроз вјетар, који ће се, по обичају, сјурити низ падине и преко пропланака, допире топли глас који изговара службу божју, глас који благосиља, ако ми се учини да се са вјетровом пјесмом мијешају и пјесма и звук гусала, бићу сигуран да нам се то јавља наш „Ђедо“, наш Митрополит, тамо издалека, отуд из рајскога врта, биће то знак да је са нама и да нас није напустио!

Фотографије: Милија Пајковић

Advertisements