Тог дана добијала сам похвале за текст о учитељици Бранки са свих страна. Лијепо је, увијек је лијепо мислила сам, док сам се срдачно захваљивала.
Читала сам своју пошту пажљиво као што обично радим и пронашла поруку оваквог садржаја: „Добро јутро. Ваша је колума пробудила велике емоције и сјећања у мени. Да ли бих можда и ја могла написати једну причу?“
Моја прва помисао „зашто не би могла“ је искључивала следећу, да треба само да се захвалим. На моје „Да“ послала је своју причу. Обећала сам да ћу је испричати.
Сасвим обична цура из краја. Има двадесет и двије године. Воли да чита и пише. Пише о себи, о својим страховима, жељама и симпатијама као што би иначе писале дјевојке њене доби. Жели да студира књижевност, да пише поезију и да буде вољена.
Сасвим обична цура из краја, која ми кроз свакодневна дописивања признаје да се понекад плаши. „Церебрална парализа није прелазна“, каже она.
„Не могу никога да заразим, нисам губава. Међутим људи се понашају као да могу. Понекад ми се уопште не обраћају. Говоре о мени у трећем лицу као да се не налазим поред њих. Понекад будем упитана за мишљење чисто форме ради, а одговор се очекује од мог брата рецимо. Не гледају ме док ми нешто говоре. Понекад доносе одлуке у моје име несвјесни да бих ја могла да кажем што мислим. Једном ми је педагогица у школи рекла да не могу имати мишљење и да она не може разговарати са мном јер сам незрела.“
Требала си бити незрела, хтјела сам да кажем. Сви смо у школи били незрели. Мене је једном педагогица сатима испитивала о неким наводним траумама само јер сам одбила да идем на часове хемије. Није ме занимала хемија. Вјеровала сам да је то губљење времена, па сам бјежала чак до обала ријеке Ситнице да се сакријем и читам лектиру. Некад се дешавало да уопште не могу да ме нађу док се сама на вратим на следећи час. Више сам вољела боса да сједим испод неког старог оронулог моста него да идем на хемију. Нисам јој то рекла. Нисам, јер је моја незрлеост била „нормална“ за то вријеме, а њена није. Ја сам могла да ходам она није. Она је имала колица, а ја сам имала другарице. Ја сам са мојим другарицама могла да причам о симпатијама, јер је за мене било сасвим нормално да се заљубљујем, а за њу није. Мени је моја симпатија писала тајне поруке у хајданци, њој се њена подругљиво смијала. Ја сам могла да будем и размажена понекад, бунтовна и несхваћена. Могла сам да се свађам. Да плачем. Да се претварам да сам болесна па да не одем у школу.
Она то не би разумјела. Она не би разумјела да је нормално бити обично дијете. У њеном су свијету обична дјеца сурова. Обична дјеца, попут мене некад, њој су извор страха, траума, неприхватања и подсмијеха. Она никад није била обична, а то је све што је икад пожељела да буде.
У средњој школи Нада је упознала професорицу Латинку. Она је испод строгог и озбиљног лица крила једну велику љубав и емпатију према свима, посебно према онима који су другачији. Она је у Нади препознала страст и потенцијал за писање па је свакодневно подстицала да чита и пише. Говорила јој је да хартија све трпи. Да ће јој папир и оловка омогућити неке дубље срећније свјетове ван овог њеног и дати јој крила.
„Много јој дугујем. Дан данас се дописујемо и ако ми више не предаје. Она ми је једина пријатељица, а у овим годинама ми друштво јако значи. На часовима је знала да ме упосли да се не осјећам бескорисно, јер су ме другари из разреда често прозивали. Када чујете „Шта хоћеш сад ти из колица“ једини је одговор „ништа“ чак и ако сам нешто пожељела.
Захваљујући Латинки спознала сам неку истинску унутрашњу снагу и ријешила да заувијек радим оно што волим. Написала сам и збирку поезије “Ода мојој радости“ чија се промоција очекује на љето ове године.
Хвала јој за сваки савјет повјерење и љубав. За све оно што сам градила годинама и о чему сам сањала. Нисам постала иста као остали али сам постала срећнија. Понекад пожелим да је и даље ту на часу, да јој чујем глас или смијех. Схватам да лијепи моменти имају крај али мени ништа друго не остаје сем сјећање на њих.
Вољела бих кад би се међу твојим читаоцима нашао неко ко би рецитовао моје пјесме на јутјубу. Знаш ли некога? Неки људи које сам питала не желе да сарађују са мном, но то ми није ништа ново, навикла сам.“
“У поезији нико није млад и нико није стар, сви су исти-осуђени су да воле и да буду вољени. Нада је са својом збирком закорачила у магичан свијет поезије иако је доста млада живот није чекао да је научи неким лекцијама. Она то добро зна, она је велики борац“, написао је у својој рецензији професор Раде Јолић.
Нада пише:
„Говорили су ми, ти не можеш, ти не знаш…А ја сам вјеровала себи, себи баш.“
„Бирам да заборавим на бриге, о животу пишем књиге“
„Утјеха је кад загрљај и пријатељска рука миришу на решење свих мука…“
„Ово је ода мојој радости. Књига коју посвећујем себи. Прошла сам дугу борбу, прошла сам све што сам мислила да не бих…“
Захвалила сам јој се на разговору, а она се мени данима захваљивала на пажњи.
У неким паралелним свјетовима живе људи другачији од нас. Њихове разлике су голим оком видљиве и зато их не прихватамо. Разлике унутар нас самих кријемо пажљиво, хранимо их и не пуштамо напоље. Зато што је за опстанак потребно не истицати се. Не признајемо да нисмо срећни, да се често и здрави осјећамо као у колицима и животаримо као кишне глисте. Због тога не праштамо другачијима.
Нади сам на крају цитирала „Не труди се да будеш иста кад си рођена да се истичеш“.
Пише: Јована Шекуларац
