Нова поскупљења и старе навике

Фото: Wikimedia

Сјећам се сам чистила нашу нову кухињу у изнајмљеном стану на периферији Копенхагена и слушала стварно добру компилацију Ђолетових хитова. Сад кад размислим, одавно нисам срећније пјевушила: „Живјети слободно, пјесмом покорити… Твој стег у сваком граду је, гдје ти се неко радује…“ У сред неке строфе, таман кад је планирао да каже да нису кривци примитивци што су покупили власт, да коров никне гдје год стигне и свака њима част нестао ми је интернет.

„Криви смо ми“, рекох гласније него што сам мислила да пјевам и збуних се рођеним гласом који се лијепио на масноће аспиратора и бетонирао нове мисли.

Угасили су ми интернет, никну ми после пар момената мисао и осјетих некакав чудан грч у желудцу. Од кад сам дошла овамо, нисам размишљала о рачунима, но онај стари мрски осјећај у стомаку као да је једва чекао да каже да ме није заборавио. Нисам ни ја њега. Дуго је боравио у мојим костима да би за пар мјесеци могао да испари тек тако, сам од себе.

Јована Шекуларац

Годинама сам трчала чим примим плату да платим рачуне за интернет, за телефон, за струју и воду да ме не би „угасили“. Ако би ми плата каснила, гасили су ми телефон јер сам увијек дуговала предходни рачун и плаћала само онај један који је продужавао рок за гашење.

Интернет понекад нисам имала данима због ципела на снижењу које сам куповала на „одложено“ и стално страховала од позива да опет касним. Увијек сам радила по неколико послова и увијек сам се „преклапала“ од плате до хонорара па ми се сад чини да сам уживала у адреналину страха од „гашења“.

Ако овај мјесец купим стварно добру јакну, следећи мјесец ће ми угасити телефон знала сам. Али ако ми плата порани, или уђем у дозвољени минус имаћу таман колико ми треба.

„За што Вам је потребан новац“, питао ме често смркнути младић са друге стране пулта док сам обнављала стари кредит. Увијек је изгледао као да се и сам частио неком јакном па нема одакле да позове цуру.

„За путовање“, једном рекох аматерски глупаво док сам замишљала како пролазим по сред Александровог трга у центру Берлина. Како ми повјетарац лелуја око прстију док пушим марлборо и густирам кафу за понијети, а неки ме странци фотографишу за инстаграм.

Агентова збуњена и помало љутита фаца ме трже и подсјети да ми уствари требају за нови курс. Даће он мени паре свакако, таман сам одплатила стари дуг, него не може да напише у захтјеву да ми требају за путовање. За школовање је већ упечатљивије и биће ми на рачуну за пар радних дана.

Са новцем од кредита сам заиста посјетила Берлин, но сјећам се, наредних мјесеци нисам имала „ни за кафу“. Сјећам се да сам другарице позивала код мене кући на дружење док сам по стоти пут причала о Шарлотином кристалном посуђу и златним шољицама за чај у берлинској палати.

Док сам стојала у дугим редовима за плаћање рачуна или за нове кредите, посматрала сам несрећне људе који су долазили из истих разлога, само што су често новцем од кредита хранили породице, или ишли на операције које здравствено осигурање није покривало. Често су мајке долазиле са бебама, јер нису имале коме да их оставе. Бебе су вристале али мајке су биле задовољне јер су скупиле довољно да их овај мјесец не „угасе“.

Знам да су дјеца често била гладна. Знам да су мајке често биле на ивици суза. Знам да сам говорила да нећу имати више од једног, највише два дјетета, јер је неиздржљиво. Знам да сам храбрила себе колика сам ипак срећница која је чешће имала за рачуне.

Из нагомиланих слајдова мога ума, трже ме иста мисао: „Угасили су ми интернет“, којом сам почела разговор са вјереником.

Није могуће, рече ми, то се овдје не дешава.

– Како се не дешава, морају те угасити ако не платиш рачун?

– Лијепо, не дешава се. Одбијају ти од плате новац за рачуне сваког мјесеца, не можеш дуговати.

– А ко нема средстава на рачуну како он плати?

– Ни то се не дешава, сви имају новца за рачуне.

„Путуј Европо, пошаљи нам мало пецива… Нама је добро, срећа једна неизрецива…“ Наставио је Балашевић онамо гдје је стао, док сам капирала да сам сама откачила интернет из утичнице.

У Црној Гори нова поскупљења струје од марта. Нова поскупљења воде. Два еура годишње веће пензије.

Нова поскупљења на акцизе. Нови намети на плате обичних поштених људи и велики милиони за оне које ти исти људи дижу у небеса. Они су недодирљиви и обожавани.

Полиција штрајкује јер нема гријања у колима али уредно бира исту власт годинама.

Медицински радници пишу петиције за иоле пристојне услове рада али на помен промјене власти хоће да „вам изваде очи“.

Просветари уче дјецу да се школују о свом трошку и бјеже из земље. Ништа се неће промијенити, то сви знају и ако последњих тридесет година нису ни пробали.

Сви знају да не могу да ураде ништа, па оних педесак еура за глас дође лијепо кад угасе струју.

Нова поскупљења и старе навике оставила сам тамо гдје сам рођена. Гдје сам живјела читав свој живот. Гдје сам вољела све што је могло да се воли али често са грчевима у стомаку.

Старе навике да ништа не могу да промијеним. Да је тако како је и да сама не могу урадити ништа. Често сам жељела да мијењам свијет али онда сам одлучила да промијеним само мјесто боравка. Кукавички чин за родољуба каквим сам се сматрала но стицајем околности нисам урадила другачије.

Овдје немам драстично више новца, али не размишљам о рачунима. Једном за пола године стари страх ме подсјетио на могућа дуговања но после пар минута заборавила сам о чему сам мислила.

Заборавила сам на немоћ у грудима, на пристајање и помирљивост. Заборавила сам колико сам снажно жељела промјене а никад нисам урадила ништа. Заборавила сам колико сам била заробљена, слуђена ограничена. Тада нисам разумијевала ништа од овога. Тада сам знала само да желим да одем.

Зато разумијем исте оне који и даље не разумију. Који се држе некакве државности као „пјани плота“ док величају глупости гладног стомака. Који помамно и лудачки бране некакву сувереност док уче дјецу да бјеже вани.

Од марта мјесеца нова поскупљења. Од марта мјесеца нови намети за синову хидроелектрану. Гледате ли рачуне за струју и ставке „за обнову енергије“, питате ли се зашто?

Од марта мјесеца нови намети за татин пут у Дубаји. Гледате ли зашто обични бијели папир А4 формата на којем пише „Потврда“ или „Извод“ кошта пет еура? Питате ли се зашто?

Од марта мјесеца нова поскупљања за братов милионски кредит. Гледате ли таксе и провизије у банци кад подижете сопствени новац и питате ли се зашто?

Нова поскупљења и старе навике.

Ја сам црногорац, ти си србин. Ја сам гладан и ти си исто.

Јована Шекуларац

Advertisements