ПИШЕ: Горан Радојичић
У нашој новијој књижевној продукцији све значајнији простор заузимају жене-ауторке, па је самим тим и женско писмо у бољем положају. Многе од њих својим романима доносе свјежу модерну мисао, мисао која треба да подсјети и освијести, да одагна сумње и укаже на пут за којим трагамо. Миланка Ћоровић је млада црногорска ауторка која је својим првијенцем, романом „Оквир за срећу“, изазвала велико интересовање читалачке публике, али и културне и књижевне јавности. Роман је објавила издавачка кућа ОКФ са Цетиња, а подржало Министарство културе Црне Горе.
Роман „Оквир за срећу“ вјеродостојно преноси импулс савременог духа времена којем припада, начина живота, размишљања, и положаја човјека у друштву XXИ вијека и његове ужурбаности. Начин на који је та, понекад и песимистична слика свијета, пласирана, свакако је вриједан пажње читалачке публике.
Радња романа фокусирана је на живот новинарке Мионе која је моделована са свим особеностима и карактеристикама главног лика. Миона је модерна дјевојка, самосвјесна и снажна, са јасним погледима на свијет који се преплићу са реалношћу које доноси друштво у ком живи. Због тог односа очитује се благи сукоб, можемо рећи и бунтовнички однос према правилима и нормама једног још увијек патријархалног балканског друштва које у многим сегментима дјелује и даље ограничавајуће, нарочито на рањиве категорије.
Миона, дакле, у раним тридесетим годинама пише свој први роман, и у том дијелу борба са устаљеним правилима понашања бива болна и тешка, јер књижевни свијет почива на доминантно мушким ауторима који не остављају много простора за афирмацију жена и женског писма. Читаоцу се оставља простор да се током читања, али и каснијег промишљања о књизи запита колико аутобиографског има у овом роману. И то не нужно аутобиографских момената из живота саме ауторке, него из живота свих нас, па у том смислу овај роман нуди једну универзалну подлогу за преиспитивање вриједности на којима почива друштво.
Вриједност овог романа огледа се прије свега у начину на који третира животне теме, а Миона као одлично моделован лик, јаког карактера и самосвијести, крчи пут за бољи положај не само жена, него свих оних којима су, због унапријед одређених правила игре, нека права угрожена.
Мотив креативне блокаде у коју, као у зид, удара Миона, значајан је на нивоу цијелог романа, јер осликава стварност и свакодневицу у којој се треба снаћи и изборити за достојно мјесто. Осим ове индивидуалне борбе, кроз роман се провлачи и једна љубавна сторија, ненаметљиво, у складу са општом атмосфером у друштву и стањем свијести јунакиње. Љубав, стога, даје нови, снажан и креативан стваралачки импулс који ће успјети ефектно и учинковито да сруши стваралачку стагнацију. Персонификација љубави, односно тог креативног импулса су душа слична Миониној, умјетник, сликар Дарис и вријеме проведено с њим.
Јунакињу карактеришу интелигенција и хиперсензибилност, што у одређеном смислу може бити контрапродуктивно, али у шареноликости животних ситуација и спрези повољних и неповољних догађаја јунакиња почиње да сагледава сав свој живот и успијева да пронађе свој начин да се носи с њим. Живот, који је непредвидив, тежак и врло често окрутан представља катарзу, процес потпуног прочишћења и аутопреиспитивања који доводе до суочавања Мионе са самом собом, након чега долази до смаооткрића. У том смислу сви преокрети и преиспитивања, па можемо рећи и самоисљеђивања, представљају начин за откривање нових путева за рјешавање судбинских питања у животу главне јунакиње.
Читалац ће врло брзо схватити да је танка нит између свијета романа и свијета у коме сам живи, да је дистанца минимална, ако је уопште има, те да осим што представља вјерну слику реалног живота, овај роман нуди и одговоре на бројна животна питања, те начине борбе са животом.
Роман „Оквир за срећу“ писан је модерним језиком, пријемчивим и разумљивим у чему се и огледа креативност и оригиналност стваралачког процеса младе Миланке Ћоровић, па се, иако је ријеч о првој књизи, не уочава неискуство у употреби језика или организацији приче. У потрази за унутрашњим складом главне јунакиње препознајемо врло вјешт стваралачки склад ауторке, како у кориштењу језика, тако и у организацији литерарне грађе.
Стил који препознајемо у роману има елемената новинарског, али и социолошког приступа обрађивању тема, а издвајају се двије кључне: љубавна и емотивна прича, с једне, и животна драма, с друге стране.
Осим романтичне приче са социјалним елементима, овај роман доноси и сегменте посвећене умјетности, промишљања о смислу стварања, процесу писања романа, те један креативан приступ анализи умјетности која се перципира као штит против константне банализације која је присутна у свим сферама живота. Живот у умјетности и за умјетност је заправо оквир за срећу – магичан, учинковит и, уз љубав, једини могућ. Из ставова и дјеловања главне јунакиње Мионе огледа се потреба да се искаже бунт према неправди која је оличена у крајње „мушком“ друштву које не оставља много простора за жену и манифестације њених погледа на свијет. Отуда смјењивање као на филмској траци осјећања туге, бијеса, среће, суза, смијеха, задовољства и разочараности.
Роман „Оквир за срећу“ доноси причу о животу једне савремене, образоване и успјешне младе жене која се за своје мјесто под сунцем бори ватрено као ратница, али су њено оружје искреност и умјетност, те нада да ће на том путу побиједити предсрасуде и срушити стереотипе. „Оквир за срећу“ представља књижевно дјело које ће пут до читалаца наћи и у неповољно доба пандемије вируса корона. Огољени живот пред очима читалаца, истих оних какви су и јунаци, приказује стање друштва, односно једног његовог дијела, уз покушај да се приказаним девијацијама позитивно утиче да свијет у ком живимо постане бољи. Умјетност је, за Миону, али и за све читаоце којима је стваралаштво животно ’вјерују’, једино исходиште из баналности и бесмисла живота. Мионин рад на себи и на роману то доказују.
