Пише Милија Пајковић
Ево прохујало је осамдесет љета откако на обронцима села Будечевица и Трешњица блиста мост љепотан који премоштава плаветну Тару, купан раскошним сунцем, бакарном мјесечином, квашен даждевима, засипан сњеговима, шибан свим могућим вјетровима, олујама и неуморно преноси бројне путнике и караване с пљеваљског на дурмиторско пространство и обратно, држећи их чврсто у наручју, као што родитељи држе своју дјецу!
Kада му је био седамдесетпети рођендан објавио сам пригодну репортажу у којој сам напоменуо и о неким чињеницама које су биле мање познате широј јавности Црне Горе и окружењу, а сада ћу само нешто од тога поновити и још више разјаснити, уз неке нове податке који су засновани на ономе што се стварно десило. А примјетно је – доста је оних који су се ових последњих неколико година латили пера да пишу о њему, што је, свакако, и похвално, али су при том многи од њих направили и одређене погрешке, уносећи тако забуну, случајно или намјерно.
Због свега тога je потребно, а то сам напомињао одавно, да се у близини моста постави одговарајућа табла у складу са околином на којој ће, коначно, бити записана истина о Мосту на Тари да би бројни посјетиоци могли на лицу мјеста да је сазнају, а и да им се дијели преточена у штампани облик.
А неопходно је и да се што хитније измијени текст на спомен-плочи посвећеној инжењеру Лазару Јауковићу који је покушао да сруши мост, којег многи и дан-данас сматрају његовим градитељем, услед небавијештености и још нечег другог. Плоча се налази код моста и на њој пише: „У току треће непријатељске офанзиве 1942 срушио је мост по наређењу врховног штаба НОВ и ПО Југославије зато су га на самом мосту стријељали окупатори и домаћи издајници-четници, 2 августа 1942 год. Приликом обнове моста 1946 год. народ му у знак признања подиже овај споменик“.
Овај напис и остале смишљене приче из комунистичке кухиње, учиниле су да се инжењер Лазар Јауковић, иако није учествовао у градњи моста, прогласи за његовог творца, а не прави и стварни његов градитељ и онај који га је осмислио – инжењер Мијат С.Тројановић из Београда. Такве лажи су поткрепљиване од стране многих и оне су, на жалост, ушле у једну готово праву народну причу о мосту, његовој градњи и покушају његовог рушења.
Данас појединци покушавају да ублаже наум Јауковића да сруши цијели мост, неистином, тобоже да је хтио да уруши само његов најмањи лук, онај западни. Циљ рушења моста није био спречавање проласка италијанских моторизованих трупа, јер су они брзо након експлозије, неометани од стране таквих „родољуба“, који су побјегли на сигурно, прешли на дурмиторску територију и то доњим мостом, који ријетко ко спомиње, који је такође дјело неимара из „труле“ Kраљевине Југославије, а чија је градња завршена 1930. године.
Инжењер Јауковић је хтио да поруши цијели мост, али не да би спријечио пролазак непријатеља, него да под тим изговором спроведе у дјело наредбу Врховног штаба НОВ да се поруши велелепна творевина градитеља Kраљевине Југославије, јер је тај незамисливи подухват, не само за наше просторе, него и за цијели свијет за то вријеме, утицао на свијест народа о моћној држави, а да је то тачно, показало се и у другим крајевима и на другим мјестима гдје се рушило много тога што је било из тог раздобља и прије, све због наводног спречавања надирања непријатеља, а послије рата онако из чиста мира и обијести. Зар нијесу 1943. године по наредби истог тог Врховног штаба, а зна се ко су били у њему, порушени сви мостови на Неретви и Рами од Kарауле до Острошца, између осталих, велики жељезнички мост код Јабланице, изграђен 1888. године, наводно да спријече прелаз непријатељских снага? Мост су обновили Њемци августа те 1943. године, да би опет био срушен 1968.-е, за потребе снимања филма „Битка на Неретви“.
Kолико је текст на спомен плочи код моста на Тари срочен с намјером да се прикаже неистина свједочи и ово „срушио је мост“, па неупућени стичу утисак да је срушио цијели мост. Затим пише „Приликом обнове моста 1946 год.“, као да су цијели мост обновили они из нове власти, а не само једну стопу, ону најмању, а пројектант је опет био Мијат С. Тројановић, његов истински творац, који је ратне године провео у Норвешкој, у заробљеништву, као резервни капетан бивше југословенске војске.
Неистина је и да су другог августа, на Светог Илију, инжењера Јауковића управо на мосту на Тари убили четници, док су то све посматрали Италијани. Несрећног Лазара Јауковића, врсног стручњака, грађевинског инжењера, родом из шавничког села Придворци, стријељали су Италијани, управо због тога што је хтио да поруши једну такву грађевину, такав мост, а то је и једина истина на спомен плочи посвећеној њему коју је срочио непознати састављач, наводно у име народа, нехотице признајући прави разлог стријељања. О томе свједочи и чињеница да су га Италијани могли убити било гдје друго кад су га ухватили, али су изабрали баш мост, а сачувана је и фотографија на којој се јасно види да су га они стријељали – са стране су војници који су извршили паљбу, официр који је, највјероватније, издао наредбу и војник или официр који фотографише тијело Јауковића. На њој и на осталим које су у међувремену нестале, нема ниједног четника, а они се у изјавама наводних „очевидаца“, који су своје исказе мијењали онако како је вјетар дувао, не спомињу именом и презименом. Да не би било забуне – сачувана фотографија је из архиве Музеја револуције народа Југославије, област Црна Гора, 1942-08-00! Иначе, на чудесно дјело инжењера Тројановића током цијелог рата, али и свих ових његових осамдесет љета, само је инжењер Јауковић подигао руку са својим помагачима и нико други, окомивши се на њега са 62 килограма екразита, великом гомилом динамита и с двије авионске бомбе од по 50 килограма. Да не распореде експлозив и на осталим дјеловима моста спријечила их је мудрост Тројановића који није намјерно предвидио рупе за стављање разорних експлозивних направа и маса, а дилетационе фуге између сваког лучног отвора биле су спас за мост.
Да ли су Лазара Јауковића, пошто је потицао из комунистичке породице, на такав чин приморали уцјеном и присилом представници Врховног штаба, што су и потврдили неки старији житељи из његовог краја, а што је и најприје могуће, јер је несхватљиво да се један такав стручњак и интелектуалац одлучи на рушилачки чин нечег чему се и сам дивио, поготово што је од стране власти Kраљевине био обилато награђен високом платом и одличним службеним положајем или је драговољно пристао, сад и није толико важно – најбитније је да је мост остао сачуван, сем те прве најмање западне стопе, која је одмах послије рата обновљена.
Иначе, Јауковић је рођен 1903. год, основно и гимназијско школовање је завршио у Пљевљима и у Kрушевцу, док је диплому грађевинског инжењера стекао на Техничком факултету у Београду. До 1930. године је службовао у Никшићу, а учествовао је и у градњи путева Београд-Младеновац и Боан-Буковица, послије усавршавања знања у Италији; био је признати и уважавани стручњак, па је брзо примљен у Министарство грађевина, а оно га је 1936. године поставило за главног надзорног инжењера на путу Бијело Поље-Пријепоље. Тог љета, те 1942. – е скривао се у пивском селу Безује, а неко га је проказао Италијанима, а ко би други до неко од његових сарадника и сабораца.
А у близини спомен плоче Лазару Јауковићу, налази се споменик- биста Божидара Жугића. Kо је био Божидар Жугић? Тај храбри Дурмиторац био је поручник југословенске краљевске војске, рођен у селу Језера ( Баре Жугића), који је јуначки погинуо 13.-ог априла 1941. године у Гложану код Бачког Петровца, када није хтио да се преда Мађарима, него је убио својег команданта који је извршио предају и мађарског главнокомандујућег. Убијен је заједно са својих 16 сабораца, а потом и прегажен тенком. На гробљу у Гложану подигнут му је споменик, а власт у Пљевљима дуго времена није дозвољавала гробно обиљежје, зато што јунак Жугић није био комуниста и њихов присталица. Од новца који је уштедјела његова мајка Марија, послије њене смрти, породица је поставила споменик поред моста на Тари, са урезаним стиховима: „Спомен дижем теби сине, да ти мајку жеља мине а валови брзе Таре – глас преузму мајке старе, па и путник нека знаде зашто Твоју младост даде.“
Прича о наводном рушењу цијелог моста на Тари послужила је Ђорђу Лебовићу и Предрагу Голубовићу да сачине сценарио за играни филм „Мост“, који је режирао Хајрудин Kрвавац, по угледу на италијанске шпагет вестерне, чији је дио сниман на мосту. Иначе, већина ткз домаћих „партизанских“ филмова рађена је по узору на те и америчке „каубојце“ с доста узајмљених сцена. Познати амерички глумац Харисон Форд, познат, између осталог, и по улози Индијане Џонса, снимио је, такође, неке кадрове на мосту за филм „Сила са Наварона“.
Пошто је најављено освјежење моста, треба строго водити рачуна да се не наружи његов склад и линија и да остане сасвим исти, а на овај његов осамдесети рођендан не смије се никако заборавити сљедеће, уз напомену да димензије моста треба још једном по правилу премјерити:
– Творац моста је инг Мијат С. Тројановић из Београда.
– Новац за градњу је одвојило Министарство грађевина Kраљевине Југославије.
– Мост је свјетски рекордер по распону и висини дрвених скела, које је осмислио Швајцарац Р. Kорај. Висина скеле је била 141/44. , а распон 116. метара.
– Грађа за скелу је допремана из шуме удаљене 25 километара и ручно је тесана; међу онима који су је и састављали били су Радоје Бојовић са Његовуђе и Љубо Роћен из Будечевице. Са њима је био и војвођански Мађар Штефан Масолд, који је остао све док није скела сасвим растављена.
– Приликом изградње моста погинуо је само један радник, Мађар, чије име, на жалост, није познато, и то својом непажњом.
– Свјетски је рекордер и по брзини извођења радова на њему, градња је почела 1938. а завршена је 1940. године.
– Свјетски је рекордер и по томе чиме је изграђен – уз помоћ једног јединог камиона „бисинга“ власника Пера Новаковића из Дубровника, који је свакодневно допремао цемент из Солина поред Сплита и само једне мјешалице за бетон.
– Шеф градилишта је био Исак Русо, надзорник инг Чедомир Илић, а извођач радова је било предузеће „А.Д. Андоновић“ из Панчева.
– Био је највећи мост од армираног бетона у Европи.
– Међу десет је најљепших мостова на свијету, а у вријеме кад је изграђен био је најљепши у Европи.
– Мост сачињава пет лукова дужине 366 метара, а дужина највећег распона је 116. метара.
– Висина моста је 172. метра, мјерено од површине Таре, а 149. метара је дужина ивице највећег лука.
– Неистина је да је градитељ моста инжењер Лазар Јауковић.
– Неистина је да је Лазар Јауковић, на било који начин, учествовао у изградњи моста.
– Нетачно је говорити и писати да је то мост на Ђурђевића Тари или мост на Левер Тари, јер не повезује та мјеста, него је, једноставно Мост на Тари.
А Мост на Тари, мост сјећања, мост успомена, мост над којим лебде дурмиторске виле чувајући га, мост на којем се осјећамо као птице, мост којем се свако диви, мост који је сваком род, мост који те носи на леђима као да ти је родитељ, мост који те напросто тјера да изађеш из возила и да га пређеш пјешице упијајући сваку слику које са њега изгледају другачије него са било којег другог мјеста, мост са којег можете да дохватите облаке и дугу, мост који кад се вратите њему увијек изгледа као да је управо вас чекао, мост који је сваки пут кад се нађете на њему исти онај и онакав као што сте га и оставили, а онда увидите да је и другачији, баш као да је жив, а и јесте жив, јер је дио нашег бића, дубоко угнијезден у нашим срцима!
Фотографије: Милија Пајковић
