Са доласком сунчаних дана постала сам ћутљивија него иначе. Не због костобоље услед промјене времена или кијавице која најављује прољеће, него онако.
Онако ми поглед залута по празном стану, који блиста сређен и чист. Коначно је онакав сам жељела да увијек буде.
-„Ето ти га сад“, говорим себи у браду, „ето ти мир и комфор“.
Нема искоришћених шоља од кафе разбацаних свуда по кухињи, прљавих чарапа и твоје робе због које смо се свађале и вриштале једна на другу од памтивијека. Уђем ти у собу да видим јесу ли ролетне спуштене и даље, спаваш ли и ако је прошло дебело подне, планирајући да заурлам како ти живот оде спавајући и како си иста као покојни ти отац, наздравље теби.
Но тамо је само сунцем окупан затегнути кревет, књиге које си оставила јер су тешке у коферу, а за које стрепим да ти недостају више од мене, тамо у туђини. Запалим цигарету, сједнем ти за радни сто и размишљам како бих те бацила кроз прозор да те ухватим да радиш исто. Чекам лале. Кратко трају у сезони па сваку коју нађем на пијаци донесем у твоју собу. Волиш лале, има их и тамо, али не миришу нешто-кажеш.
Размишљам, кад си прије одрасла и ријешила да је вријеме да из нашег „мајка-ћерка“ брака направиш свој сопствени „ћерка-муж“ гдје је мајка добродошла само као гост? Размишљам, кад си прије покупила прње и одлучила да умијеш да куваш, переш, пеглаш као да је то твој посао а не мој? Кад си прије отишла, да би долазила неколико пута годишње као тобош одрасла жена?
-„Везе с’ мозгом немаш“, кажем ти намјерно у дугим разговорима да те наљутим. Можда се залетиш па избечиш у мене сикћући кроз зубе. То си радила пола живота, јер ти је богу ‘фала као свакој ћерки тинејџерки мајка за све била крива. Ти вјечно несхваћена, ја мртва уморна да се објашњавам са тобом. Ти у филму бунтовнице у којем мајке нису „cool“ а ја у филму страве и ужаса од голог страха да те добро васпитам. Ти вјечно у „вала нећу“ а ја заувијек у „вала мораш“.
Научила сам и ове интернете да користим, да причам и гледам у камеру, чак и слушалице да носим ако ме назовеш док сам у превозу.
-„Чуш сарма ти се једе, па замотај је кобило, то ти је за час“, хоћу опет да те испровоцирам, а у себи се мислим да си ипак само дјевојчица и ако ти је скоро тридесет. Никад те нисам учила да куваш јер нисам капирала да ће ти требати. Мислила сам да мајке за то служе и да су ћерке за вазда само ћерке. Зато ти никад нисам показала како се пали машина за веш, како се роба одваја и на колико се пере, како се мота сарма или кува раштан. Нека нисам, мислила сам се, имаћеш кад да се научиш. Сад ме зблане фотографија неког ручка који си спремала а који гле чуда изгледа одлично. Зумирам по оном екрану као да хоћу да га помиришем и чудим се како те не познајем. Похвалим те док размишљам да ипак можеш без мајке. „Кад се прије научи, кад прије одрасте“. Но те ми мисли гребу грло и чине да спорије дишем. Стегне ме некаква губа око прстију док покушавам да ти напишем да си мајстор.
У оваквим данима, кад је сунчано и топло шуњам по бутицима и размишљам како би се смијала да ми видиш нове црвене балетанке. Овај би ти се комплет допао, па питам на колико би га дали рата, чисто да знам. Купим по двије три јабуке и док се пењем до нашег стана на четвртом спрату примјећујем како ти не чујем кломпе које тандрарају степеницама док трчиш да ми изнесеш кесе.
„-Купуј колико можеш изнијет’ нисам ти ја теретно магаре“, чујем ти глас.
„Куповаћу колико ‘оћу и носићеш ако мислиш јес’ „.
Упалим телевизор, па често псујем политичаре, вријеме и учеснике задруге јер су ми сви по мало криви што ниси ту. Оперем ти баде мантил с’ времена на вријеме да мирише кад дођеш. Али више га не носиш. Тамо га ниси ни куповала. Устајеш рано, а током дана се не вучеш по кући у њему као пребијена мачка. Одавно ти нисам видјела црно око очију од прошлоноћне маскаре. Лице ти је чисто, блиставо и одрасло.
Кад дођеш, мајка ће те пустити да спаваш колико год хоћеш. Спустићу ролетне у цијелом стану и мотаћу сарме. Куваћу ти трећу јутарњу кафу и нећу гунђати. Него се плашим… Плашим се да је то вријеме прошло, да више не пијеш нашу кафу. Да си се одвикла од домаћих куваних јела и да ти се не свиђа мрак по стану. Плашим се да ће године прозвиждати и да ћете долазити у чопору само у госте. Да ћу пропустити смијех и сузе и да више нисам тако главна у твом животу. Плашим се да ће ти недостајати наше море а да нећеш имати времена да долазиш колико би жељела. Плашим се да си одрасла и да знаш боље. Плашим се да се више нећемо ни свађати ни грајати једна на другу. Плашим се да ћу ти заборавити навике док си тамо далеко па нећу моћи да их свикнем док си на кратко ту.
Мајка је будаласта што уопште мисли о недостајању, као да смо замијениле улоге. Као да си ти одједном постала одрасла а ја клинка. Кад ме питаш имам ли новца, јесам ли платила струју, колико ми треба? Кад ми кажеш да си ми купила капут или ципеле које ћу вољети. Кад ме критикујеш као одрасла жена а ја се осјећам као незрела тинејџерка. У тим разговорима ме хиљаду пута подсјетиш на мене, али то ти прећутим. Не би вољела да чујеш да си постала иста мајка. Не свиђа ми се што се видим у теби тако очигледно.
А ја, ја сам и даље мајка. Твоја. Иста она која се ноћу буди да провјери јеси ли стигла, осјећа ли ти се гардероба на дуван и алкохол, је ли те неки дрипац наљутио. Иста она, која док пријети да ће ти исчупати гркљан моли бога да те чува. Иста она која се као помаљена дере по стану бацајући ти гардеробу док размишља да клизиш и нестајеш јој пред очима.
Ћерке постају ћерке тек кад оду. До тог момента ми не знамо ништа сем да тероришемо од голог страха и да служимо само да не би разумјеле.
Страх ме и да ти признам колико ми недостајеш и колико ми је ово навикавање да те нема по кући трауматично. Страх ме је, јер си често говорила „Удаћу ти се јадна, замисли преселим се далеко“. Страх ме је, јер сам ти тада одговарала „Е вала би’ вољела, па да видиш како је кад не можеш кафу попит са мном сваки дан“.
Лагала сам те. Жељела сам само да будеш срећна. Да оствариш све циљеве и да се смијеш стално. Да будеш вољена немјерљиво и да имаш ћерку.
Испало је добро. Ти си добра мајкина дјевојчица. Само овако понекад кад је сунчано зажелим ти се мириса. Бројим дане. Купујем ти глупости да те чекају кад дођеш кући. Поново кажем кући, док заборављам да сад долазиш само код мајке. „Кући“ је сад за тебе на другој адреси. Како год, мајка ти је у климаксу пролупала. Мало од недостајања мало од среће.
Мало од неприхватања мало од неописиве захвалности што си баш то што јеси.
„-Стави капу кад опереш косу и доручкуј прије кафе. Упали ту камеру да те видим. Опет ти је језик блијед, исплази да видим.“
-„Пушти ме мајко оли, одох, после ћу те зват’.“
Пустила сам ја тебе одавно, засмије ме прва помисао, али гласно кажем само да те волим. Пуштена си. Преостало је само да се молим да ће те живот вољети као ја. Изгледа да хоће.
Јована Шекуларац
