Родољуб ЋОРИЋ: Нема спознаје без константног читања

 

Разговарала: Миланка Ћоровић

ПОЕЗИЈО, ТИ СИ МОЈА ДУША! (М.Б)

Умјетност, креативност и стваралаштво је привилегија талентованих и њихова суштинска потреба. У Арт-у мора да је било и мора бити искрено, односно створено из искрености умјетникове душе, мора бити проживљено, преиспитано и исконско његово.

Аутентичан стваралачки дух је оно што највише цијеним код неке индивидуе. Ствар је у игри. Просто, игра је свакоме дата и свако може да ствара нешто. Тако одвајкад гледам ,,,стваран свет око мене, стваран свет у мени“ и могу рећи, много је узбудљиво. Управо је такво књижевно стваралаштво мог данашњег саговорника – Родољуба Ћорића.

У интервју који слиједи, Родољуб говори о пјесничким почецима, инспирацијама и будућим плановима.

Саговорник портала Црна Гора: Родољуб Ћорић

,,Поезију нећеш наћи нигдје уколико је не нађеш у себи“ (Ј. Ј.). Одлучили сте да се умјетнички изразите кроз кап мастила, односно путем узвишеног, племенитог језика – поезијом. Сјећате ли се пресудног момента који Вас је надахуо на први стих?

Кап мастила је као кап крви! Тако се пише, својом крвљу или боље речено, тако пишу велики. Моја жеља је да испишем стихове који ће дотакнути сваки дамар човјеков и додирнути звијезде. Мислим на човјека који је мисаоно биће, његов нерв, а не на човјека капиталисту, политичара и оне из свијета згртања богатства, хушкаче, религиозне вође болесног ума скривеног иза “божијих порука” о очувању једне вјере на рачун истребљења друге или других.

Моје поруке су поруке љубави, заноса, погледа у оно што ће бити, а исписаће и све исписује судбина. Она коју стварам и обликујем сходно свом погледу, заносу, снатрењу, разочарању и поклоњењу њој… само њој. Такав тренутак је и откључао двери мог позива писца. Пишем капљом мастила из душе. Прихватиће га људи сличног сензибилитета, који ће препознати и разумјети тај дискурс са женом, Богом, природом, човјеком и самим собом.

Књига ,,Приручник самоће II“

Иза себе имате ,,Приручник самоће I“ и ,,Приручник самоће II“ , почетком априла излази нова збирка поезије, четврта по реду, а имате и три књиге у прози. То је доказ да сте истрајни у лирској мисији да стиховима донесете љепоту, бунт, супростављање баналности, примитивизму…

Живите и стварате у Мојковицу. Могу ли да констатујем да инспирацију проналазите и у љепотама црногорске природе. Који су то људи и предјели који су Вас посебно инспирисали?

,,Приручник самоће I“ и ,,Приручник самоће II“ је био мој стварни повратак писању послије више од петнаест стваралачки сушних година. Посветио сам се једном баналном стилу живота. Бити руководилац у јавном сектору, стварати и изграђивати културно здање и културу моје малене средине и с тим задивити мудраце, мислиоце?! Смијешно.

Најрадије бих сахранио те године, да не постоје. Но, да није било њих можда бих и нестао као писац. Све је изгледа узрочно – последична веза.То није књига есеја, није књига кратких прича, није дневничко штиво… Ту има од свега помало. До краја године ,,Приручник самоће I“ и ,,Приручник самоће II“ биће преведени на енглески језик и издаће се на америчком тлу.

Да. Инспирација је живот у мојој ,,Пјесниковој Долини“. Тамо ме чекају пољане, воћњаци, поток и извори. Чудесни пој сова, кукавице, сокола, безброј цврчака. На хиљаде лала, ружа, гладиола и другог цвијећа.

Чудесна природа мојковачког краја и сјевера прелијепе земље! И моја привиђења, моји најбољи другови. Са њима бесједим о човјеку, Богу, жени и њеном чудесном утицају ком се не могу отети. Жена је мој занос и моја клетва. Њој и о њој пјевам и пишем. Мојој савршеној мани и највећој жељи.

Усавршавање је веома важан дио унапређивања квалитета рада како у умјетности тако и опште у животу. То је сложен процес који подразумијева стално развијање компетенција умјетника.

Како поета види савременог човјека, његово духовно усавршавање и његов однос према култури и умјетности. Не чини ли Вам се да је савремени човјек више него икад удаљен од поезије?

Нема усавршавања, сазнања па ни спознаје без константног читања. Спознаја јесте и искуство. Али искуство можете стећи и на туђим примјерима ако сте ,,мангуп“. Kада то све сами склапате не губите вријеме – читајте и читајте! То је пут који води у срце универзума. Савремени човјек је у невиђеној и некада незамисливој предности у односу на ранијег човјека без Гугла и друштвених мрежа. ,,Глуп је“ ако то не користи управо за стицање виших нивоа знања. А то, искрено, није чест случај. Мреже се користе за забаву и тек ако ,,зашкрипи“ за сазнање.

Мислим да никада човјек није био ближи додиру са поезијом. Управо због силних стихова великих и пјесника у покушају који ,,шамарају“ друштвене мреже. Ако ме питате, да ли данашњи човјек разумије поезију у мјери колико је конзумира свјесно или успут – ту ћу бити у дилеми.

,,Поезија је доказ живота. Ако је ватра твог живота распламсана, поезија је само пепео“. (Л. Ц.). Умјетници имају одговорност да на неки начин обликују укус публике.

Артисти крију љепоту кроз осаму која се потом остварује у свом контрасту и постаје сусрет, релација. Какав однос имате са читаоцима, како комуницирате односно, на који начин, као у горе цитираној мисли, преносите поетски пепео на њих?

,,Кад нас љубав дотакне, сви постајемо пјесници“, то је једноставно тако. Мој велики жал је што васцијели Балкан, не само ми, нема писца који може реченицом умирити или распламсати нацију. Писци су, нажалост, мање битан дио јавне сцене, па и културолошке. Ко је крив? Па сами писци.

На друштвеним мрежама бројни су цитати мојих прича и пјесама које преузимају Фејсбук пријатељи, њихови пријатељи и пријатељи њихових пријатеља. Један од њих, који је порука мог ,,Приручника самоће“ гласи: ,,Упознах људе – трагам за човјеком!“.Та потрага ће трајати до закључења трилогије и до одушевљења са човјеком који ,,штрчи“ у свемиру, над политичарима и пролазношћу, коју ово вријеме нуди и прахом који остаје послије нас.

 Како оцјењујете стихове савремених црногорских пјесника. По чему је особена савремена црногорска поезија?

Дефинитивно постоје пјесници који задњих двадесетак година, у континуитету интелектуалног и артистичког контекста, напуштају масовно коришћење метафора и митоманску подлогу. Контемплација, то је пар садашњих црногорских пјесника, ту сам и ја.

,,Најлепша поезија је тренутак кад нијеси свјестан пјесме. И најлепши је живот кад нијеси свјестан да живиш, него мислиш да сањаш” (Мирослав Мика Антић). Дакле,без заноса, љубави и страсти нема повода за умјетничко дјеловање, ни за сам живот?

Тешко ми је да се привикнем на свијет каквом и сам припадам. Болно одјекује ехо времена које као да ће прогутати себе само. Такве некакве црне слутње као да висе над човјеком или их само слутим? У времену информативне презагађености и презасићености индивидуе, једини спас је бјекство у самоћу. У самоизолацију, мир и тишину. То је село! Чудесно зелено, чисто и мирно. Учинио сам тако и осјећам другу младост. Готово да знам како је то бити Доријан Греј.

Моја максима која је јача од свих скривених и нескривених жеља гласи ,,Нијесам срећан ако нијесам заљубљен“. Из те заљубљености црпим све. Она ме покреће, због ње сањарим, маштам и стварам.

С једне од промоција књига

За крај, шта рећи неком ко се у 2019. години почео бавити пјесништвом не би ли нешто изразио?

Имам својих „пулена“ и пјесничких и прозних које сам помогао и усмјерио, охрабрио да пишу и помогао да се објаве њихова дјела. Поносан сам на њих. Вјерујем да ће стићи онамо куда их воде њихове звијезде.

Не може ујести нити перо, нити тастатура. Пишите и још више – читајте! Оном који је кренуо путем пјесника пожељећу срећу на том путу јер ће му бити потребна. Али више од ње, желим му истрајност. Вјеру у себе, да оживи и освијетли своје утамничене свјетове који траже излаз вани. Када објаве своје дјело биће поносни творци нечег новог, сопственог и ту не престаје чаролија стварања. Она наставља живот даље у читаоцу. И тај низ се не прекида. Живи и живјеће док је човјека.

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете прочитати овдје https://crna.gora.me/author/mila/

 

Advertisements