Пораст свих врста насиља у Црној Гори био је повод да поразговарамо са уваженим социологом Андријом Ђукановићем.
Андрија Ђукановић (ФОТО: ПР Центар)
Господине Ђукановићу, захваљујем што сте издвојили вријеме да одговорите на питања која, вјерујем, интересују наше читаоце.
За почетак, питала бих Вас како коментаришете све већи број убистава на улицама готово свих црногорских градова? Недавно се у Подгорици, усред бијела дана, у самом центру града, десило брутално двоструко убиство, наочиглед бројних грађана, родитеља и дјеце, који су изашли да проведу лијеп дан. Да ли је то нормално стање једног друштва?
Наравно да ово није нормална појава, нити је стање у друштву добро ако се дешавају овакве ствари. Наравно, и у другим земљама се дешавају убиства и понекад много бруталнија, али то нас не треба тјешити. Учесталост уличних обрачуна у којима су у опасности и недужни пролазници позива да институције система предузму озбиљне мјере како би се заштитили животи људи. Стање је забрињавајуће у погледу тога да постоји селективност у санкционисању криминалаца и велика толеранција према онима који крше закон. Велика, а неоправдана толеранција. Мислим да полиција и судски органи морају повести мало више рачуна и уложити још више напора у сузбијању криминала. Много је оних који би одавно требали бити иза решетака, а они слободно шетају и угрожавају животе обичних грађана. Дакле, забрињавајуће је да свједочимо сценама насиља на нашим улицама. Неодрживо је стање да људи имају страх да прошетају градом. Вјерујем да ће институције наћи начина да врате сигурност код грађана и обезбиједе им нормалан живот.
Недавно се такође у Подгорици десио заиста трагичан случај: петнаестомјесечни дјечак преминуо је од посљедица бруталног батињања. Пребио га је очух који га је, како се касније показало, и раније тукао. Статистика показује да сваке године расте број дјеце жртава породичног насиља. Тако, на примјер, у периоду од 2012. до 2014. године дошло је до повећања од око 100% када се ради о броју дјеце која су жртве одраслих. Реците ми, постоји ли начин за рјешавање овог проблема? Које су то превентивне мјере које би помогле да се овакви трагични догађаји избјегну и спријече?
Насиље над дјецом мора бити најоштрије санкционисано. То је облик насиља који погађа оне који су најмање моћни и самим тим носи посебну тежину. Постоји начин да се ова појава сузбије, али нажалост никад неће бити до краја сузбијена. Узроке насиља треба тражити у психичким поремећајима и то је тешко зауставити. Морају се укључити читави ланци институција и појединаца који могу помоћи да се предуприједе овакви злочини. Па и појединци који примијете насиље и запуштеност дјеце морају имати одговорност да то пријаве и тако спасу дјечији живот. Даље, све институције морају да помније прате дјецу и да их штите. Не може се жмурити на проблеме које дјеца имају. У школи и на сваком мјесту дјеца морају бити под сталном пажњом како би се на вријеме могло сузбити насиље. Сигуран сам да постоје јасни знаци кад дијете трпи насиље и да је само на одговорности појединаца и институција да ли ће се позабавити том дјецом. Нажалост, као што рекох, увијек ће бити оних особа које су склоне насиљу и које, нажалост, не можемо спријечити да постану родитељи.
Када говоримо о насиљу над дјецом, све је присутније и сексуално насиље. О томе се у нашој држави и даље недовољно говори, али подаци из Националне стратегије за превенцију и заштиту дјеце од насиља показују да ово питање, такође, изазива забринутост. Имати ли Ви податке о томе? Да ли друштво третира ово питање са довољно пажње и да ли држава предузима адекватне мјере за спрјечавање и превенцију оваквих појава?
Немам прецизних података колико је заступљено сексуално насиље над дјецом, али мислим да то код нас на срећу није толико заступљено. Наиме, из оног што знамо из званичних података, нема пуно случајева ове патолошке појаве. Али, и сваки, па макар и појединачни случај огроман је проблем за друштво. Што урадити да се ово спријечи? Наравно, све институције које имају додира са оваквим појавама морају се увезати и пружити снажан отпор развоју ове врсте насиља. Нажалост, друштво је постало отворено за све врсте сексуалних садржаја који су доступни свакоме, а што може утицати на развијање, између осталог, и педофилије. Мора се, ипак, поставити одређена граница. Осим тога, омогућити заштиту дјеце увијек и на сваком мјесту. Збрињавање и држање под контролом насилника.
У нашем друштву све је присутније и насиље међу дјецом. Готово сваког дана можемо прочитати текстове о тучама, злостављањима и малтретирањима међу малољетницима. Све чешће се снимци таквих догађаја појављују на друштвеним мрежама. Како ово коментаришете? Шта школе, образовни систем и држава уопште треба да ураде како би се спријечила оваква дешавања?
Вршњачко насиље је заиста велики проблем. Томе доста доприноси широко распрострањено насиље и његова, да тако кажем, популаризација. Дјеца и адолесценти су изложени утицају масовних медија који неријетко романтизују и популаризују оне који су насилни. Криминалци су високо котирани на љествици симпатија код млађе популације. То доводи до тога да се они идентификују са тим моделима понашања и да онда то спроводе у односу са својим вршњацима. Дјечаци желе да се такмиче са својим вршњацима. Праве се, по угледу на много опасније, одређене групе и тзв. „кланови“ који се међусобно не подносе. Школа је, нажалост, постала немоћна у васпитавању дјеце. Под притиском мас медија и околине школе немају велику моћ да обликују личност дјетета. Дјеца уче гледајући своје моделе изван школе. Њих данас више васпитавају телевизија и интернет. Родитељи су у сталној трци за послом и новцем и немају времена за дјецу. Држава мора да спроводи много дубље мјере које ће дати резултат. А те мјере подразумијевају читав низ економских, политичких и свих других мјера.
Која су то дјеца највише изложена вршњачком насиљу?
То су највише дјеца која су на било који начин другачија од осталих. То је често довољан узрок да се таква дјеца нађу у кругу насиља. Има ту и дјеце која имају неки физички недостатак, другачије се облаче, имају другачију фризуру и слично. Мислим да дјеца која врше насиље доносе из својих породица тај потенцијал за насиље. Родитељи су ти који пуне дјечије главе нетолеранцијом и који их уче да све другачије треба да трпи насиље. Готово сам сигуран да су сва та дјеца таква захваљујући родитељима.
О породичном насиљу којем су изложене жене прича се већ годинама. У НВО сектору упорно понављају да државне инстутуције имају инертан, па чак и неозбиљан однос према овом проблему. Познато је да због изостанка адекватних казни за насилнике, они настављају да злостављају жртве, због чега се све чешће дешавају и трагедије. Како овоме стати на пут?
Управо је недостатак адекватних санкција најбољи позив насилницима да наставе са својим понашањем. Насиље над женом није нешто што се сматра посебно погрешним у нашем друштву. Сви смо свједоци да има доста оних који тврде да насиље није нешто због чега треба тражити развод и да је то нормално између супружника. Наравно да није и на то треба јасно да се укаже. Мора се предузети читав сет мјера које ће заштитити жену. Од економског оснаживања до укључивања више жена на мјестима гдје се одлучује и одакле ће моћи да се дјелује озбиљније на нижим нивоима и мијења увријежени систем вриједности.
У једном интервјуу сте изјавили да се „породично насиље раније прећутно прихватало као уобичајен начин понашања, али да се то полако мијења.“ Због чега је то тако? Да ли су жене постале свјесније свог проблема и охрабреније да пријаве насиље и шта је томе највише допринијело? Са друге стране, велики број жена и даље не пријављује своје мужеве или партнере због страха од срамоте и осуде средине. Ваш коментар?
Жене су, на срећу, постале самосвјесније и одлучније да се боре за себе. Све их је више образованих и спремних да се укључе у друштво. Давно су прошла времена кад се женама могло лако манипулисати. То је веома добро. Међутим, остаје још доста посла и још пуно жена које треба оснажити и спремити да пруже отпор насиљу од стране мушкараца. Институције морају бити јаче и спремније да пруже заштиту. Још увијек имамо јак утицај традиције и велики број жена због тога не жели да пријави насиље и тиме себе и своју породицу изложи осуди јавности. Трпљење и ћутање код куће, а лажно представљање у јавности једна је од одлика нашег менталитета. Али, то се све полако мијења и доноси више слободе и самосталности жени.
Који су то најчешћи разлози који доводе до насиља? Шта нам Ви, из угла социолога, можете рећи о томе?
Насиље је нешто што прати људски род од најранијих дана и биће увијек присутно. Оно што тјера људе на насиље су различити фактори почев од личних до друштвених. Лични се огледају у карактеристикама психе појединаца која може бити склонија насиљу. Друштвени су у одсуству кажњавања и потенцирању насиља као модела за рјешавање конфликата између двије особе. А то је код нас дуго био једини начин комуникације. Насиље је по мени најлакши начин реаговања, али који нема ефекат. Разговор и толеранција захтијевају стрпљење и размишљање. Потребно је више труда, али је резултат много бољи. Дакле, узроци насиља су различити и увијек ће постојати. Оно што морамо ми као појединци и друштво у цјелини је да се боримо да га што је могуће више сузбијамо.
Како коментаришете све већи број самоубистава у нашем друштву? Статистика показује да је 2016. године у Црној Гори извршено чак 140 самоубистава, односно да је сваког трећег дана неко себи одузео живот. Зар то није поражавајуће за мало друштво какво је црногорско? Који су то фактори који најчешће натјерају људе да дигну руку на себе?
Самоубиство може бити узроковано психичким поремећајима, али у великој мјери и друштвеним факторима. Велике кризе, несигурност, депресија су све фактори који могу да утичу на повећан број самоубица. Наш простор је богат овим факторима, те стога не чуди што има све више оних који се одлучују да себи одузму живот. Несигурност и немогућност испуњавања животних циљева води до великог незадовољства које се рјешава самоубиством. Много је сиромашних људи, оних који немају могућности за достојанствен живот. Они представљају велики потенцијал за самоубиство. Не кажем да су сва самоубиства узрокована овим, али сигурно их има у великој мјери. Наравно, уз све остале.
Разговарала: Марија Радиновић
