Piše: Jovana Šekularac
Imam jednog poznanika iz Španije. Radi na nekom projektu u Crnoj Gori, pojma nemam povodom čega. Upoznali smo se prije par godina i od tad često pijemo kafu. Obično je depresivan ovđe, pa mu pričam o svim skrivenim ljepotama naše domovine da mu olakšam. Pitao me jedne prilike razumijem li se u politiku i zanima li me stanje u državi. Objasnih mu da se mi ovđe u sve razumijemo i da nas sve zanima. Znam ko je pozicija rekoh, znam ko je opozicija. To svako dijete zna. Imaš šefa, počeh da nabrajam, imaš one sa crvenim kravatama, zatim one plave i zelene. On sirotan nije znao ko je premijer Španije. Kod nas su političari obični ljudi, nije to kao po svijetu bijelom.
Kako neko smije da prijeti premijeru? Upita me znatiželjan, prije dvije noći, dok sam cijedila majicu od iznenadne kiše i psovala samu sebe.
Kako to misliš, rekoh? A ne, ti misliš na ovog drugog premijera? Nisu njemu prijetili! Pa mu brže-bolje objasnih da ovaj put premijer veze sa tim nema. Da je kriv novinar, jer mu je zvao brata u gluvo doba, i da se ovaj taman izuvajući čizme iz njive, iscrpljen od teškog fizičkog posla bijaše prestravio pozivom.
Kod nas se kasno zove na telefon samo kad neko umre. Dodatno je bio nervozan, jer mu je možda pošla dizna na golfa dvojku a uskoro će snjegovi. Nego ti je to nekakvo piskaralo, bog zna koliko ga je puta zvao. Možda je bio navalentan ili nastran. Možda je htio da ga mađija ili sotoniše. Možda mu je i na kuću išao pa virio iza nekakvog žbunja i vrebao priliku. Bog zna što je htio od njega. Sirotog čovjeka ništa od toga ne zanima.
Znaš li ti koliko je mučno jednom crnogorcu da kaže „na vrata mi ne dolazi“? Možeš mislit što mu je novinar uradio. Moj pokojni đed je jednom to isto rekao komšiji u Brskut, jer mu je svake godine rušio nekakve međe i dograđivao ogradu. Komatali su se tako godinama. Ovaj ruši, ovaj gradi i kad mu je pukao film isto mu se ovako obratio.
Ne mogu ja sad Špancu da objasnim da je „ubit zaklat“ kod nas žargon. Ubiću boga u tebe ako ne popraviš ocjene. Zaklaću te vidim li te sa onom vranom. Zapamtićeš dan današnji dobro kad te dofatim. Nas su podizale generacije premijerovog brata, mi shvatamo da je to rečeno za naše najbolje dobro. Da se ništa ne začudimo ako nas jednom ne bude. To se samo tako kaže-objašnjavam. Nego će nam uticaj zapada doći glave, oni imaju te nenormalne propagande da se sa djecom lijepo priča, da se đeca ne biju i da im se ne prijeti.
Španac malo priča moj jezik, ja malo razumijem njegov, pa se na nekom engleskom treba „naglavit“ da kod nas nije baš poželjno da novinar nešto pita. Nekako amigo nije normalno. Piši šta ti se kaže šta imaš ti koga da pitaš što misli? Sloboda misli, govora i izražavanja. Fino ti u zakonu pišu prava. Slobodno piši ono što misliš da bi čovjek pomislio-to je već normalnije nekako. Kakav si ti novinar ako nemaš kreativnosti i mašte da izmisliš priču? Ko ti diplomu dade od ognja izgorela!
Majica mi se sad već malo prosušila, pijem pivo vidno nervoznija nego kad sam došla. Španac počinje da shvata situaciju, pa mu tačno dođe da i on krene da ogovara novinara.
Ja sam pisala za Hrvate godinu dana, nastavih dijalog. Tamo ti samo tapšu ili te kulturno posavjetuju ako baš omaneš. Ovđe ti kosu na glavu zapale, pa sam prvim kritikama bila oduševljena i uzbuđeno ponavljala „konačno sam kući“! Ne broji se, ako ne prokuneš majčino mlijeko i zažališ što si uopšte pomislio da nešto napišeš. Zato ti ja nisam novinar, imam ovaj moderni naziv „kolumnistkinja“ i boli me briga što ko ima da izjavi. Novinari su ovđe kao šalteruše. Vječno traže nešto što ne treba, samo da te iznerviraju.
Pušti to, prekide me Španac, nego Srbi dobili Italijane u košarci? Sad idu protiv Rusije u dvoboj.
Briga mene, rekoh. Sve ti je to namješteno. Ameri zakuvali. Jedva su dočekali razdor među braćom. Mi smo ispali namjerno od totalnih autsajdera. Mi smo takav narod, nesvadljiv.
A što vam znači ovaj križ preko glave na tabli u osnovnoj školi? Opet provocira Španac.
Juče je izašlo pravilo ponašanja u OŠ „Vladimir Nazor“, kućni red. Đeca više ne smiju da jedu tamo, ne smiju da donose vodu, hranu, iphone 7 i glavu. Ko ima glavu ne može da uđe u školu. Ko nema taj je dobrodošao. Ne može se više u školu ići kao što se ide na Moraču na kupanje. Do sad je izgleda moglo, pa je pored glave prekrižan i plažni program. Ne kapiram što ti nije jasno? Dozlogrdilo im je izgleda, da đeca donose od kuće užine pa niko pare ne troši u školu. Neki običan telefon sigurno može. Petica može. Šestica jedva, ako ti tata igra fudbal sa direktorom. Ali za sedmicu novu šanse nema! Iz uprave javljaju da ne može softver od telefona imati više verzija nego što dijete ima godina. Nekakav se red mora znati.
Je li ovo prestala kiša? Vreli podgorički asfalt pišti pod neočekivanom vodom, ljudi prolaze i psuju. Cijelo su ljeto psovali vrućine, sad bogami ni kiša ne valja. Španac se mršti jer ne može da dobije taksi i da dozove konobara. Kako ste čudan narod, izgovara sam sebi u bradu. Zakikoćah se kao blesava. Mi? Najjači smo.
