Тучете ли дјецу и зашто не?

„Кад први пут ударите дијете оно почиње да мрзи себе. Те последице се дугорочно одражавају на живот дјетета. Могуће је да тренутно ријешите проблем, али касније, такве методе дијете чине несигурним, бојажљивим и искомплексираним на многим животним пољима. Разумијем да сте га ударили јер вас је било страх од губитка контроле али то је само због тога што не познајете друге начине којима би показали ауторитет.“ Нада Бучевић

Foto: MaxPixel

Можда сам мало парафразирала, али овако некако је то објаснила Нада, која се бави едукацијом родитеља и дјеце, на питање што мисли о новом закону који пријети Балкану а који се односи на забрану ударања свог дјетета.

Још увијек немам дјецу, нисам компетента да говорим из угла родитеља али сам врло подобна да говорим из угла дјетета, које је као сва „нормална“ дјеца моје генерације добијало ћушке или шамаре на непослушности.

Учитељица Бранка је имала бамбусов прут и добро се сјећам да је њиме стално пријетила кроз ваздух. Бојала сам се и Бранке и њеног прута. Ујак је имао један сличан само од шипка, кад смо у чопору одлазили на љетовања, па би нас поређао као бочице и фијуктао оним прутем кад год је нешто причао. Вољела сам и ујака и Бранку, али сам се бојала и ње и њега.

Мајка је, као свака примјерна мајка, тукла више брата, него мене до душе, јер је он био „ђаво“ а „батина је изашла из раја“. Ми смо имали сопствене методе којима смо варали одрасле кад се примакне вријеме наплате, па смо испод пиџама облачили дебеле чарапе и вриштали и ако нас ништа није бољело. Одрасли су нама дјеци увијек били глупани. Обећавали смо, све и свашта, обично да нећемо никад више красти Шемове шипкове, или Милкине јагоде али се нешто не сјећам да смо икад престали. Само смо годинама учили да боље лажемо и да усклађујемо приче кад кренемо кућама. У оно вријеме једина трагедија је била Крстиња, стара злослутна бабетина која као да нас је уходила и шпијала родитељима нон-стоп. Сносила је одговорност за скоро све батине нашег комшилука.

Прве батине које добро памтим, добили смо сви колективно, кад смо побјегли из школе да се купамо у ледену Морачу и замало се нисмо подавили сви од реда јер је ријека непланирано била превелика и пребрза. Сјутра дан у школи сви смо били у дугим панталонама и ако је било љето, ваљда јер смо се стиђели једни од других због исфетаних ногу. Истог љета сам научила да пливам на истом мјесту и баш ме је било брига хоћу ли поново добити батине јер ћу за нешто друго свакако бити крива-знала сам.

Мој брат је био још гори. Он је знао да направи ручну праћку којом је циљао комшијске кокошке, које би скакале, кривиле се и млатарале оним крилима као да их је клао. Стално је правио праћке и стално је добијао батине. Они су се групно тукли после школе против другог одељења, ваљда јер је морало да се зна ко је најјачи у генерацији, па су опет добијали батине кад оду кући. Њих нема ко није тукао. Једном су јајима гађали неки аутобус, па је умјесто једног јајета полетио камен из руље због чега их је тражила полиција. Једино је Марица увијек говорила да смо „златна дјеца“ али је она била удовица и живјела је са мачкама па јој нико није вјеровао.

-„Опет си се потукао у школи? Сад ћу убит’ бога у теби!“ – мајка је стално пријетила, сваког могућег ручка читавог дјетињства, док је махала оном алуминијском кутлачом изнад наших глава, које смо се по мало, морам признати-плашили. После ручка је засиједала са комшиницама уз кафу, сатима око оног стола испод смокве, пушећи дуван без филтера као какве лудаче, препричавајући која је којег истукла и због чега. Стално су једна другу бодриле и оговарале а никад нису престале да кафенишу и да нас излуђују. Мој брат је презирао те кафе и стално је понављао „сад сам готов“, а никад нисам сазнала због чега.

На крају, стално размишљам како смо сви генерално добро испали с обзиром на то како смо расли. Моја мајка је сигурно била мало ћакнута, јер се сјећам дугих разговора које је водила са тетком из Београда, а која јој је препричавала „Касандру“ која се у Београду емитовала прије него код нас. Са оним каблом од фиксног телефона сатима би шпартала по кући, а ми нисмо смјели да писнемо. Понекад је плакала кад јој ова каже што ће се десити.

Ми, као некаква распуштена банда, вјечно са сендвичима од по пола хлеба на игралиштима, одераних кољена и огуљених лактова. Тукли смо се због свега и свачега, али најгоре је било кад ти родитељи забране да излазиш напоље, обично због школе или неких других, њима познатих разлога. То је била најгора казна и горе од тога се ништа није могло замислити.

Сад кад вратим филм у та давна љета и кад оживим ликове које памтим боље него ове данашње, питам се како смо постали овакви? Како исти они људи, који су одрастали као ми, данас подижу кредите да би прослављали рођендане својој дјеци? Како исти ти људи, својој дјеци данас купују телефоне скупље од сваке просјечне плате и маркирану гардеробу коју откупљују на бог зна колико рата? Како се, исти ти људи, константно исчуђавају што данашња дјеца немају дјетињство какво смо имали ми и како заправо ова дјеца не знају ништа? Исти они, који су праћкама гађали кокошке данас своју дјецу возе до ивице школског прага и чекају их у аутомобилима због три капи кише? Исти они, који су се онда замало подавили у Морачи данас поткупљују наставнике, школска такмичења, директоре не би ли се искупили за нешто?
Исти они, са сендвичима од пола хлеба са игралишта данас излуђују дјецу са цртаним филмовима од јутра до мрака јер не знају како да их другачије забаве. Нису паметни, нису едуковани, нису се мрднули са мјеста.

Због тога вјерујем да је Нада у праву. Закон о забрани ударања дјеце је једино што нас може спасити. Нису нам дјеца крива, што ми нисмо способни да их научимо нечему без батина. Нису нам дјеца крива што нису дошла са упуством за употребу. Насиље је насиље. Насиље никад није у „васпитне сврхе“ или у „да боље научи сврхе“. Насиљу прибјегавамо из страха и из незнања. Насииљем не васпитавамо, већ производимо нове готове насилнике. Ми смо расли како смо расли, то није одговор на питање „треба ли ударити дијете“. Нама није користило. Да јесте, данас би разумјели дјецу чије се дјетињство драстично разликује од нашег.

Нисмо ми испали добри.

Данашњој дјеци смо ми глупани. Прерасли су нас у свему. Прешишали као овчице. Данашња дјеца су паметна, оштроумна и свјесна али их ми излуђујемо нашим комплексима. Ко је крив што нам се данашње дјетињство не допада, осим ми који смо се групно тукли и крали шипкове? Ко нам је данашњу дјецу научио свему што знају а што се нама не свиђа? Ко нам је крив што их не занима ништа што је нас занимало? Чиме смо их забављали и зашто смо убијеђени да не сносимо одговорност? Ко нам васпитава дјецу?

Можда смо ми сви по мало трајно оштећени, што каже Нада са почетка текста. Можда смо криви за све што нам се данас не допада, јер друштво у којем живимо изградили смо управо ми. Ниједан појединац или појава никад нису утицали на драстичне промјене већ колективна свијест и хистерија за истим баналним стварима (попут прослављања дјечијих рођендана као свадби.) Куд сви-ту и мали Мујица. Ми смо мали Мујица.

Јована Шекуларац

Можда су, дјеца која нам се данас не допадају, жртве наших скривених комплекса, наших неостварених живота и наших празнина које покушавамо да испунимо? Своје дијете ћете ударити само кад сте немоћни, престрављени и без контроле над њим. Само јер не знате другачије да га васпитате. Само јер сте заостали у едукацији.

До нас је.

Можда смо, заиста, трајно оштећени.

Јована Шекуларац

Advertisements