Те давне 1875. године, пред сами поцетак Вељега рата многи из Црне Горе прелазили су да помогну својој браћи у Херцеговини. Никшићки Турци, да би омели распламсавање устанка у Херцеговини, правили су разне препреке на многим мјестима.
У Кусидама и на Клачини, западно од Никшића имали су своје карауле, чији је старјешина био Осман Џидић цувени Бимбаша који је у војсци османлијске Турске био командант једно хиљаду војника. Послије реорганизације турске војске почетком 19. вијека, бимбаша постаје командант батаљона.
У једном окршају Турци из свих караула потиснули црногорску чету, која је одступила преко Лугова испод Будоша.Недуго затим овој чети дошло је у помоћ педесет Чевљана и са њима око десетак жена и ђевојака које су својој браћи и синовима донијеле мало хлеба . Међу њима је била и Веруша Ђукановић.
У том логору између Будоша и Орлине, гђе су преноцили Црногорци, није било воде. Велики бистри извор,по имену Врбица, налазио се између Црногораца и Турака.
Обадвије стране су морале кришом слати своје људе да доносе воду,али било је све тезе то учинити, јер су и Турци и Црногорци били на опрезу. Кад је задњих пута старјешина црногорске чете запиттивао ко ће отићи по воду,увјек бјеше тајац – рече и скочи једна ђевојка од осамнаест година. То је била Веруша Ђукановић. „Ада нећеш ти, ђевојко поред оволико људи“ – повикаше неколико јунака.“ Срамота би било за све нас да те Турци живу ухвате и у Никшић одведу“. Веруша не рече ништа но докопа бурило и крену на извор Врбицу. Неопажено је дошла до воде. Спуштајући се ка извору, полагано, ођедном стаде као скамењена. На извору је воду пунио један Турчин. Оружје- пушку и нож, био је оставио поред себе. Веруша се није дуго премисљала залети се и оте Турчину нож.
Овај се изненади, покушавајући да дохвати пушку,али било је касно него му храбра Чевљанка послије неколико убода нозем и главу посјече.
Тако се она врати са водом, пушком, ножем и главом турчина,назад међу црногорском четом.
Кад ратници виђеше шта је Веруша донијела са собом наступи право весеље.
За кратко вријеме глас о подвигу Веруше Ђукановић пренио се цијелом Црном Гором. Лично и књаз Никола Петровић поручи да дође на Цетиње, Веруша оде са оцем. Господар их лијепо дочека и замоли да му исприча јос једном како је посјекла Турчина. При кретању даровао ју је орденом за храброст, а књегиња Милена најљепшим црногорским женским одијелом.
По завршетку Вељега рата 1878. године, Веруша се удала за официра Крста Вујовића, јунака из Горњег Поља крај Никшића.
Једном приликом , кад књаз Никола дође у Никшић , приступише му сви виђенији људи и главари. Међу њима је био Крсто Вујовић, без иједног ордена на прсима.
Кад га господар упита гђе су му ордени, Крсто одговори: „Господаре, ти си ми их узео.“ „ Како забога, шта то причаш? „ – рече књаз. „Лијепо, господаре, Веруши, мојој жени, дао си орден што је посјекла Турчина. Она га никад не миче, носи га и кад краве музе. Због тога сам и скинуо моје медаље, јер се са женом не могу зорити“.
Господар се насмије и рече: „Веруша ће носити ону медаљу, јер је јуначки заслужила, а ти своје – како ти је драго.“
M.M.
Слика Црногорка на одбрани (из књиге „Буковац и Црна Гора”)
Извор: Златни перун
