Представа „Иво Визин – капетан од снова“ (12+), коју је према тексту Јелене Леле Милошевић режирао Зоран Ракочевић, премијерно ће бити изведена пред подгоричком публиком у понедјељак 24. децембра, у 20 сати, у Великој сали КИЦ-а „Будо Томовић“. Прва реприза у главном граду услиједиће дан касније, у истом термину, такође на сцени КИЦ-а.
„Иво Визин – капетан од снова“ говори о најпознатијем капетану из Боке и првом Словену који је опловио свијет. То је и топла прича о љубави, одрастању, напуштању и, на крају, о побједи добра над злом.
Нови наслов са наше Драмске сцене за дјецу урадили смо у копродукцији са Которским фестивалом позоришта за дјецу и КЦ „Никола Ђурковић”, а премијерно је изведен 5. децембра у Котору. Ријеч је о побједничком комаду трећег Конкурса за најбољи драмски текст за дјецу и младе који реализује АССИТЕЈ центар Црна Гора.
Играју: Вуле Марковић, Јелена Симић, Сања Поповић, Милош Пејовић, Горан Славић, Бранка Фемић, Павле Поповић и Павле Илић.
Поред редитеља, у ауторском тиму су и драматуршкиња Драгана Трипиковић, сценографкиња Смиљка Шепаровић-Радоњић, костимографкиња Драгица Лаушевић, композитор Немања Бечановић и кореографкиња Славка Нелевић. Дизајн свјетла потписују Зоран Ракочевић и Славка Нелевић.
Подгоричка премијера „Ива Визина – капетана од снова“ реализована је у оквиру Децембарске умјетничке сцене – ДЕУС 2018. Ријеч је о традиционалној културној манифестацији која грађанима главног града током овог мјесеца нуди широк дијапазон квалитетних књижевних, театарских, ликовних, музичких и филмских садражаја.
Ријеч редитеља
Шта је то херој? Како се мјери његово јунаштво? Како изгледа? Је ли висок, снажан, громког гласа? Једе ли спанаћ? Купа ли се сваки дан у бурету пуном чаробног напитка? Гађа ли стријелом тачно у центар мете? Краде ли златно руно од богова?
Мој херој је Иво Визин, један дјечак који је прије два вијека рођен у Боки. То што је касније остварио свој сан опловивши земаљску куглу, то су само посљедице његовог херојства. Кад је имао дванаест година, постао је велик. А како? Врло лако.
Није заборавио на породичне вриједности ни у најтежим моментима свог сиромашног одрастања. Босоног, па шта? Не мора херој да има ципеле. Може слободно да има и рупе на лактовима и кољенима. Поцијепана кошуља није страсна ствар, ако имаш срце. Празан џеп је сасвим у реду ако је душа пуна као нар.
Херој, дакле, може да буде и овакав и онакав, али мора бити племенит. Немојте да заборавите да пољубите мајку сваког јутра, да помилујете млађег брата или сестру, да подијелите сендвич са школским другом, да помогнете баки да пређе улицу, да залијете цвијеће у башти, да чувате парковску клупу, да нахраните птицу, да помогнете свима којима помоћ треба. То је једини начин да вас историја запамти.
Иво Визин је својим саосјећањем са људима који су прошли кроз његово тешко дјетињство створио себи вјечан пут. Досегао је до Рта добре наде прије него се отиснуо на пучину. Јер добра нада је унутра, у свакоме од нас.
Питање је само да ли ће сциле и харибде нашег брзог живота у којем губимо емпатију, заборављамо најпрече – породицу и најбоље пријатеље, у којем јуримо за испразним успјехом каријере и остварењима у којима смо сурово осамљени и одаљени од суштине, успјети да нас заувијек заробе и поразе као људе.
Отиснимо се у пловидбу за смислом живота. Вјерујте, ништа лакше.
Зоран Ракочевић
Ријеч списатељице
Ова драма је настала као мој први покушај да се опробам у писању за дјецу. Кад сам размишљала како написати такав комад, сјетила сам се једне давне изјаве чувеног дјечјег писца Душка Радовића, који је на то питање одговорио: „Као за одрасле само много боље“.
Нијесам знала могу ли много боље, али сам одлучила да пробам да зађем у тај чаробни свијет дјетињства. Кренула сам од себе, трагала за темом и идејом која би мени као дјетету била занимљива. Тако сам шетајући и размишљајући наишла на улицу која носи име нашег чувеног поморца Ива Визина. Тада ми је синула идеја да размислим о чему је могао као дјечак да машта неко ко је у то доба опловио свијет.
Истраживала сам и нашла врло мало, такорећи нимало, података о том периоду живота Ива Визина. Онда сам одлучила да домаштам његово дјетињство, да смислим све ликове и њихове околности. И тако је настао овај комад. Као моја фикција која је инспирисана одраслим Ивом Визином и његовим достигнућима.
Било је интресантно у Ивовом дјетињству наћи мотивацију за све оно што је касније постао и постигао. Кроз комад сам покушала да испричам причу о одрастрању на правим вриједностима, о мијењању свијета у којем живимо на боље, о борби за љубав и добро и на крају о побједи добра над злом.
Јелена Лела Милошевић
