Освајање Сплита

У недјељу је одржан полумаратон у Сплиту, а оно што га је умногоме обиљежило свакако је била екипа из Црне Горе. Познатији као Road Runners Montenegro, ова екипа је бројала шездесет чланова.

Подвиг вриједан дивљења организовали су младићи из Подгорице. Страствени љубитељи трчања прије четири мјесеца позвали су све суграђане да им се придруже у припремама за трку. Инсистирали су на томе да почетна физичка спрема није важна, да је довољно имати позитиван став и вољу за коначним резултатом. Одазив је био невјероватан, група је спонтано расла а пажња јавности није јењавала.

На крају, циљ је испуњен, учесници су из Сплита дошли са медаљама а ми смо разговарали са организаторима и оснивачима Road Runners Montenegro.

Како су текле припреме и како сте дошли на идеју да организујете групно учешће на полумаратону?

Никола Павловић: Средином новембра кад смо кренули са тркачким тренинзима на отвореном са нашим суграђанима, комплетан план припрема је био направљен управо за Сплитски полумаратон тако да је групни одлазак на трку био логичан слијед догађаја. Чланови су били подијељени у три различите групе које су трчале различитим pace-ом у зависности од степена физичке припремљености. Такође смо имали и четврту групу коју су чинили почетници у трчању и пројекција је била да их до трке припремимо за наступ у штафети, гдје је троје њих трчало по 7км што у укупном даје комплетан полумаратон. Саме припреме су протекле добро, временски услови нам често нису ишли на руку па су тестирали вољу наших чланова. Но они су успјешно положили тест, с обзиром на то да је на тренинзима и током кишних и вјетровитих дана било преко тридесет чланова.

Да ли је било тешко организовати толики број људи за путовање, да ли сте задовољни одазивом суграђана који су се одлучили да крену са вама?

Никола Чађеновић: Сама чињеница да смо на сплитском полумаратону били најбројнија екипа, а узевши у обзир да постојимо тек четири мјесеца – морамо бити више него задовљни! Пут и све остало је било реализовано по плану и на крају нам је било веома драго да чујемо коментаре које су тркачи имали, а који су само потврдили да смо урадили праву ствар у претходном периоду.

Како је изгледала групна трка међу толико познатих људи са којима сте мјесецима уназад обављали припреме?

Саво Мирковић: То је свакако једно ново искуство за мене с обзиром на то да смо током трке често наилазили једни на друге а како смо сви имали исте мајице на самој стази смо били прилично препознатљиви.

Како је то изгледало на старту, кад је почело одбројавање за почетак трке?

Божидар Вуковић: Прије самог одбројавања поменуо бих окупљање у хотелу пред сами одлазак на старт гдје је атмосфера доживјела врхунац. Одатле смо се сви заједнички упутили на старт гдје смо поред двије хиљаде и седамсто такмичара дали посебан печат самом догађају.

Да ли сте као организатори током трке морали додатно да их мотивишете или је свако трчао за себе?

Урош Ђурашевић: Свакако да је било ријечи подршке међу члановима, посебан допринос су дали чланови који су трчали штафету. На мјестима гдје су чекали своју измјену пружали су огромну подршку. Добра ствар је да су се наши чланови током припрема добро упознали по питању темпа трчања, тако да су и трку радили у мањим групицама и добро пејсовали једни друге. Резултат тога је велики број личних рекорда на трци која по самој структури терена важи за једну од тежих у региону.

Да ли је било проблема током трке, да ли је неко одустао или се повриједио?

Никола Чађеновић: Нажалост и повреде су дио спорта. Наша два члана нису успјела завршити трку. Једна чланица је одустала прије самог почетка док је други члан морао одустати буквално пред сами циљ. Свакако најважнија ствар је да се они успјешно опорављају и сигуран сам да ће већ на следећој трци дати све од себе и успјешно је завршити.

Да ли је трка испунила очекивања ваших чланова и какви су били утисци на крају?

Урош Ђурашевић: Сплитски полумаратон важи за једну од најљепших трка у региону а наше дружење само је додатно појачало утисак. Организатори су као и увијек били на висини задатка и направили атмосферу за памћење а наши чланови нису крили одушевљење на крају. Заиста су сви и више него задовољни а о томе највише свједочи то што је већина њих у повратку кући питала: „Кад је следећа трка“.

Опишите нам разлику између овог полумаратона и предходних, какав је осјећај предводити групу и осјећати одговорност за остале учеснике умјесто бринути само о сопстеном резултату?

Божидар Вуковић: Свакако ћу дуго памтити маратон у Сплиту, с обзиром на то да је ово прва трка на којој сам учествовао са овако бројном групом. На крају је доживљај био невјероватан јер гледајући срећна лица осталих чланова приликом проласка кроз циљ имао сам осјећај као да сам тог дана шездесет пута прошао кроз исти.

На који начин вас је ово искуство оплеменило и да ли у будућности планирате сличан подухват?

Саво Мирковић: Позитивни коментари, реализација једног већег циља и наша многобројност из претходног периода је само потврда да радимо добру ствар. Све то даје нам вјетар у леђа за акције које слиједе. Ми већ данас крећемо са припремама за београдски полумаратон који је на програму четрнаестог априла. До љета имамо у плану још двије трке у региону, Скопље и Сарајево. Свакако већ сада можемо најавити и трку у нашој организацији, уколико спроведемо све замисли у дјело. То ће бити трка какву Црна Гора још увијек није имала.

Што би сте поручили осталим људима који желе да учествују на полумаратону али из разних разлога сматрају да нису у могућности, да је превише тешко или немогуће?

Никола Павловић: Препоручио бих им да нам се што прије придруже, да заједно побијемо баријере које имају. Ту гдје су они сад свако од нас се једном налазио. Највећа драж и јесте у томе сто је тешко завршити полумаратон али далеко је од немогућег. Немогуће не постоји. Границе постоје само да би се пробијале а баријере не постоје нигдје друго сем у уму појединца. Најважније је повјеровати, остати упоран, истрајати и разумјети да побједници никада не одустају.

Разговарала: Јована Шекуларац

Advertisements