Како је настало Сутоморе, говори нам једна стара легенда. Легенда о гусарима и љубави.
Уз саму обалу, која се простире од некадашњег Пристана на обали Бара, па до Куфина, на уласку у Паштровиће, некада давно пристајале су галије. Њихови власници, ту су се искрцавали да би размјењивали робу и трговали разне намирнице из Зете и Црмнице. Тим устаљеним ритмом живота, који су диктирали трговци, водили су се старосједиоци у Бару и околини, надничари, људи знани и незнани. Тако је било све до времена када су барском обалом почели да крстаре гусари из Улциња.
Улцињски гусари били су на злом гласу по веома лошем понашању, зулумима, и отимањима како од богатих тако и од сиромашних људи. Приче о гусарима и злодјелима која су правили брзо су се почеле ширити међу становништвом, тако да су обични грађани све више осјећали страх и панику и при самом помену имена гусарских вођа.
Гусари су толико били силни и моћни да им нико ништа није могао. Свој пркос свијету и становништу показивали су, пристајући уз обале својим галијама претрпаним разним украденим предметима и скупоцјеностима које су отимали пресретајући и пљачкајући трговачке и властелинске бродове.
Из дана у дан њихово благо се све више увећавало. Неколицина гусара се тако досјети, да би требало пронаћи неко скровито мјесто на којем би благо било сигурно, а у којем би се у случају опасности и сами гусари могли сакрити. Једнога дана неки од гусара се досјети да недалеко од морске обале, гдје су пристајале галије, постоји планина Созина, те одлучише да би она могла бити иделана за скривање. Убрзо затим гусари у планини Созини почеше да праве пећине и скровишта, и да крију отето благо, оружје и робље. Међу разним робљем, једном се задесила и робиња Миља, дјевојка, необичне љепоте и женске привлачности. Главни међу гусарима одредише јој за чувара гусара Иљка.
Иљко бијаше такође млад и лијеп момак, па се убрзо заљуби у Миљу, као и она у њега. Иако своју љубав нијесу крили, Иљко и Миља нијесу могли дуго остати заједно. Једнога дана остали гусари почеше на сав глас да говоре о љубави двоје младих, тако да то убрзо чу и гусарски капетан Дјерлези, који из љубоморе, нареди Иљку да мора да иде у неку велику одмазду коју су гусари планирали на мору. Иљко оде, а Миља остаде и даље у пећини да робује у тами.
Миља је дуго чекала да јој се момак врати. Из дана у дан ишчекујући повратак, стално је вирила кроз омању рупу на пећини, гледајући у сиње море, и чезнући да јој се Иљко врати. Али вријеме је неумољиво одмицало, а Иљковог повратка није било. Миља напослијетку изгуби сваку наду да ће га опет видјети. Тако тужна донесе одлуку да оконча себи живот.
Следећег дана Миља изјури из пећине и са једне високе стијене скочи у море. Недуго затим, Иљко се ипак вратио назад. Када је чуо како је Миља, вјерно га чекајући, окончала свој живот, узе велику количину барута, убаци га у један дио пећине, и запали га. Барут направи велику експлозију.
Од те експлозије, брдо у којем је била пећина, преломи се на два дијела. Брдо се заправо, како легенда казе, распукну, и како би Старобарани рекли – сутуриса се у море, те настаде мјесто по имену СУТОМОРЕ.
