Отварање или пад Берлинског зида био је неочекиван догађај за цијели свијет. Догађаји 1989. године у Њемачкој имали су широке и дуготрајне, историјске посљедице које можемо осјетити и данас.
Фото: Историја за радознале
Почнимо од почетка. У рано јутро 13. августа 1961. године становници Западног Берлина пробудили су се у затвору. Зид је саграђен. Направљен како би спријечио источне Њемце да побјегну у капиталистички Западни Берлин, а у свијетлу борбе двије велике силе – САД-а и СССР-а, зид од 155 километара био је највећи симбол Хладног рата и идеолошке подјеле у Европи скоро тридесет година. Док се хиљаде људи сложило да живи с тим чињеницом, најмање 136 људи је убијено у покушају да побјегне на Запад.
Чак и 1989. године нико није очекивао да ће зид тако брзо пасти, припремајући пут за крај комунистичке владавине у Источној Њемачкој и у цијелој Централној и Источној Европи. И све ово се десило случајно. Мјесецима комунистичке власти Источне Њемачке су покушавале да спутају све јачи покрет опозиције и спријече људе да изађу из земље. У ноћи 9. новембра 1989. званичник Источне Њемачке објавио је нови курс владине политике путовања, али је ненамјерно објавио да ће се прелази на Запад отворити „без одлагања“. За неколико сати хиљаде источних Берлинаца почеле су да се окупљају близу зида. Масе су похрлиле. Стотине, хиљаде западних Берлинаца су чекале са друге стране, грлиле странце и славиле. Берлински зид био је срушен. Један од најстрашнијих симбола комунизма у 20. вијеку је нестао. Овај догађај представља славну побједу за слободу, људска права и владавину права. Људи више нису били заробљени у комунистичком режиму који не подржавају. Умјесто тога, постали су слободни да пређу са једне на другу страну.
Фото: Опште образовање
Двије године прије тог тако детерминишућег тренутка за Европу, амерички предсједник Роналд Реган позвао је совјетског предсједника Михаила Горбачова да „сруши овај зид“ у историјском говору који је одржао у Берлину у јуну 1987. године. Иако неки аутори тврде да су Горбачов и Реган разбили зид, ниједан од њих двојице није био директно одговоран за то; заправо, зид се срушио од сопствене тежине, сам од себе. Пропао је због жеље људи да поново живе заједно.
Пад берлинског зида окончао је комунистичку владавину у Европи и трасирао пут за поновно уједињење Њемачке 3. октобра 1990. године. Њемачка канцеларка Ангела Меркел својевремено је 9. новембар 1989. године назвала „епским“ тренутком у историји и „једним од најсрећнијих“ у њеном животу и рекла: „Заједно смо срушили гвоздену завјесу и убијеђена сам да ће нам то може дати снагу за 21. вијек. Наша срећа нас обавезује да преузмемо изазове нашег времена.“ Последњи лидер Совјетског Савеза Михаил Горбачов је рекао да 1989. године није могао замишљати тако брз преокрет догађаја.
Фото: Гротто
Ипак, иако постоје мишљења да су протекле деценије биле „најбоље у Средњој Европи у задњих 300 година“, с тим се многи не би сложили. Напротив, постоје многи неријешени проблеми, грешке и сметње које људи који су живјели у бившем источном блоку још увијек осјећају. Трансформације у Европи и остатку свијета дошле су тако изненадно и нагло да владе нису биле довољно спремне да се прилагоде новој ситуацији. Земље, цркве, странке и све врсте организација, ослобођене идеолошких и политичких ланаца, морали су да пронађу нови идентитет, нови начин живљења. То је довело до оштрих унутрашњих борби, посебно између оних који су били укључени у претходни систем и оних који су се борили за слободу, правду и људска права. Многи људи сматрају да је бивша Источна Њемачка много сиромашнија од Западне Њемачке и да стварна интеграција није реализована, да су западни Берлинци индиферентни према источним Берлинцима и да још увијек постоје „невидљиви зидови“ који дијеле људе.
Приjе двадесет година многи стручњаци предвиђали су мрачну будућност за Европу: пораст снажног, угрожавајућег национализма, раст антисемитизма и неонацизма, преображај Њемачке у „четврти рајх“, и томе слично. И десиле се неке стварно страшне ствари: у нашој бившој земљи догодио се велики рат, у Русији реваншизам се вратио и дубока криза годинама је потресала земљу, а ауторитарни диктатори управљају неким бившим совјетским републикама. Међутим, централна Европа – Њемачка, Пољска, Мађарска, Словачка, Чешка, балтичке државе, Румунија и Бугарска – су мирне и демократске. И више од тога: становници Централне Европе су здравији, просперитетнији и интегрисани са остатком Европе више него икада раније. Без јаке и јединствене Њемачке стварање снажне Европске уније није било могуће, јер је Њемачка заједно са Француском срце Европске уније. Чак и државе западног Балкана су учиниле много на свом путу ка ЕУ и још увијек се труде да се придруже породици демократских земаља Европе.
Фото: Гротто
За многе данашње младе људе, берлински зид је нешто чега се не сјећају или можда нису били ни рођени у вријеме његовог постојања. И због тога би требало да будемо срећни. Али, ако не желимо да видимо још један зид, на нама је да то спријечимо. Морамо бити свјесни да зло не долази само; напротив – људи су они који га узрокују. Због тога се морамо борити сваки дан како бисмо створили бољи, срећнији и сигурнији свијет за све нас. Овога би нарочито требало да буду свјесни лидери великих сила који тако лако и без имало савјести звецкају оружјем ових дана и пријете да гурну свијет у још један хладни или још гори рат.
Фото: Натионал Геограпхиц Србија
Фото: Тачно.нет
Фото: Н1
Пише: Марија Радиновић
