Жељана АНДРИЋ: Поезија је штит против бесмисла

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

“ИМА У РИЈЕЧИ, У СЛОВУ, НЕЧЕГ СВЕТОГ КОЈЕ НАМ ЗАБРАЊУЈЕ ДА ОД ЊЕ ПРАВИМО ИГРУ СЛУЧАЈА“

Немјерљив је допринос који поете дају нашем духовном животу. Стиховима доносе љепоту, бунт, супростављају се безакоњу и глупостима. Тој лирској мисији придружила се и моја данашња саговорница романтичног имена – Жељана Андрић. 

Она је рођена у Пљевљима гдје је завршила основну школу, потом Гимназију “Танасије Пејатовић“, док је студије књижевности дипломирала у Београду гдје ради као професорица у Војној гимназији. 

У интервјуу који слиједи Жељана говори о својој првој пјесми, неизмјерној љубави према поезији, шта је надахњује у стваралаштву…

Саговорница портала Црна Гора: Жељана Андрић

Улога пјесника је да сакупља мисли и осјећања, да их преточи кроз један племенит, узвишени, духовни језик. Да каналише најбоље у себи и снагом ријечи помјери оно најљепше у свима нама. Када почињете да пишете и како долази до првог стиха. Шта Вас је надахнуло да кренете путем поезије и “ходате“ племенитим језиком?

Почела сам да пишем од најранијег дјетињства, од девете године. Биле су то “опасне“ риме. Вјероватно их се ни ја не бих сјећала да у наредним годинама нијесу расле, развијале се и постале поезија. Прву награду добила сам са 11 година. Тада је и моја породица схватила да књижевне вечери, које им приређујем у стану, пријете да постану много веће. Тако је и било. Из штампарије су стигле кутије пуне књига. Мирисао је нови папир и тек одштампани “Кораци“.

Догодила се и промоција, 19.јануара 2003. године пред више од 100 поштовалаца
лијепе ријечи. Четири године касније, стигла је и друга збирка поезије “Заточено небо“ и “Сонетни вијенац“, који сам написала са 16 година инспирисана Ф. Прешерновим стваралаштвом.

Од тада је настало много пјесама које чекају да се нађу у трећој збирци. У животу и стварању сваког умјетника постоје различите фазе. Вјерујем да је ово управо фаза зрелог стварања која захтијева и тежи језгровитости пјесничке ријечи прије него квантитету. Срећа је када радите оно што волите, јер онда схватате да сте пронашли свој пут, одабрали праву професију у којој ћете наставити да се усавршавате.

“Шта све може да стане у кап мастила
Једно ненаписано сунце
И једна непотписана птица
И један ненацртани цвет“. (Бранко Миљковић, “Кап мастила“)

Ваша кап мастила говори о положају човјека у друштву, о мотивима страсти, пролазности која је основна мисао свих пјесника, има и љубави… Приближите нам боље поезију коју стварате.

Ово је, можда, најтеже питање које се поставља пјеснику. Међутим, ако морам да опишем своје стварање у неколико реченица, истакла бих да моја поезија тематски не припада ниједној врсти појединачно.Тематско – мотивске цјелине у мојим пјесмама су сублимат увијек више различитих идеја, утицаја, инспирације, пјесничких слика, мотива.

Као таква, она је поезија живота савременог човјека, борбе за опстанак и поезија оружја којим се човјек брани – поезија животне страсти. Као што сте започели ово питање, стиховима мог омиљеног пјесника, завршила бих његовим одговором који је дао 1960. године у часопису НИН, на питање да ли је нешто заборавио у животу: “Заборавио сам много тога. Пишем песме да не бих заборавио шта сам све имао“.

Књижевна конференција, Вишеград

Стиче се утисак да Ваше пјесме настају спонтано. Када и у ком моменту су Вас Музе и инспирације подстакле да их изнесете, изњедрите из себе?

Поезија је нешто што се у пјеснику рађа. Одваја се и почиње свој живот као пјесма. Зачетак пјесме јесте нешто што вам у тренутку да идеју за њу, затим слиједи процес у коме су ангажоване пјесникове вијуге. Мисли “експлодирају“ попут ватромета у тијелу и глави. Када више немају гдје, тада се пјесник хвата папира и оловке и рађа пјесму.Од идеје до мреже стихова који својом јачином и поруком надмашују саму идеју.

Наизглед једноставан процес који је Аристотел у својој “Поетици“ почео да објашњава и још увијек нијесмо завршили. То је, заправо, лијепо. Поезија се не завршава. Њена симболика преноси се на универзални план и она постаје симбол обнове, рађања у једном посебном свијету – пјесничком. Ту се свака пјесма радује наредној. Циркуларно постојање, које се уопште не разликује од постојања људске врсте.

Честе су тврдње да утицај поезије на ванлитерарну стварност није далекосежан, да су поезија и проза данас прилично скрајњути. Које мјесто имају књиге и књижевност у данашњем времену. Какав је Ваш однос према питању ангажмана у поезији?

Одговор на ово питање најбоље ћу дати стиховима Бранка Миљковића: “Они који имају цео свет нека мисле шта ће са њим. Ми имамо само речи… И дивно смо се снашли у тој немаштини!“.

Жељана у Врњачкој бањи

“Моја је ријеч од мене већа.
Не могу да је спријечим да процвјета…
Ударају ме и муче ријечи глупе.
Ја кажем, ћути! Не говори
ако ти је мисао анемична. То некога боли!“. (Ел мундо)

Како се све борите са анемичним мислима и ударима бесмислених ријечи о којима пишете у Вашим горе наведеним стиховима, а које нас запљускује свакодневница са разних страна?

Анемичне мисли излазе из уста људи који не читају. Против њих се борим управо писањем с циљем опомене и скретања пажње на оно што се мора излијечити у друштву.

Борба између смисла и бесмисла постоји вјековима, међутим, чини се да је у овом вијеку доживјела врхунац. Бесмисао је доживио процват, и сви хрле да помиришу то цвијеће. Смисао је, наравно, надмоћнија ствар. Ипак, живот би био досадан када би смисао одлучио да је борба са бесмислом – бесмислена.

“Здрав човјек може да преживи без хране два дана. Али не и без поезије“ (Шарл Бодлер). Који су то пјесници без чијег стваралаштва не би “преживјели“ чак ни наведена два дана?

Мој први омиљени пјесник јесте Сергеј А. Јесењин. Још као дијете, прочитала сам озбиљна књижевна дјела. Дјечју библиотеку сам посјећивала редовно, и већ у десетој години сам жељела да идем и до оних врата библиотеке за старије кориснике, кроз која сам наслућивала полице књига до плафона.

Са 14 година сам прочитала све Јесењинове пјесме, Лоркину, Пушкинову и Љермонтову поезију. Међу њима се нашла и проза. Од Ива Андрића, моја прва прочитана књига је “Госпођица“.

Услиједила је “ Име руже“ Умберта Ека, а онда и “Дервиш и смрт“ Меше Селимовића. Прочитана дјела наставила су да се нижу, али некако су ме одувјек пратила два пјесника који су живјели поезију, пјесници живота и смрти: Бранко Миљковић и Сергеј А. Јесењин.

Жељана Андрић

Умјетници имају одговорност да на неки начин обликују укус публике. Какав однос имате са читаоцима, како комуницирате. Како се данас све промовише поезија?

Лијепо је што још увијек има људи који читају. Они који разумију поезију дају јој крила и стоје раме уз раме са ауторима. Свјесни смо да технологија напредује и постаје све савременија. Као људи 21. вијека, на неки начин смо у обавези да се њима одлично служимо и да их укључимо у токове свог живота. Поезија је и овдје нашла своје мјесто.

Пјесме објављујем на страници “Поезија Жељане Андрић“. Сада већ има преко 1.000 пратилаца, чиме сам пријатно изненађена и срећна јер свакога дана, тим путем, добијам потврду да људи све више воле лијепу ријеч. Редовно учествујем на књижевним вечерима, најчешће у Кући Ђуре Јакшића. Искрено се радујем сваком новом љубитељу поезије.

Kњижевно вече, kућа Ђуре Јакшића, Скадарлија

Да ли за крај можемо причати о неким наредним годинама, на чему радите и шта то Ваши поштоваоци могу да очекују?

У наредном периоду свакако је у плану објављивање и промоција треће збирке пјесама. До тада, дијелићу стихове путем интернета. Поезија не може да опстане без оних који је читају. Волите поезију и читајте књиге!

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements