“Не може се сигурније побјећи од свијета него кроз умјетност и не може се сигурније спојити са њиме него преко умјетности“ (Ј.В.Гете)
Одувијек сам вјеровала да културу и умјетност људима треба пружити за џабе, онако како се то ради с леткама на улици. Буквално, сваком пролазнику, само протурити кроз руке “ево ти, листај, простудирај мало“, и нападно ако треба! Нека је носи са собом, да је чита, анализира, да се боље упозна са њом.
Замислите како би то изгледало, прођеш улицом и ето та летка на сред тротоара, умјесто начичканих аутомобилчића, у виду изложбе, концерта, представе, промоције књиге, рецитовањa… Свима доступна, само јој се треба приближити.
И тако, сваки дан, заређа се нешто интересантно, креативно, маштовито, конструктивно. Када у континуитету квалитетно провоцираш људе,таква дешавања морају постати њихова навика. Скрене пажњу знатижеља, хоће да виде, чују, окусе све то.
Како би се свијест заротирала и феноменално монтирала на тако фантастичне ствари. Огавне, јефтине ријалити програме би прегазило к’о обичну бубашвабицу с поруком “небитан си“. То не мијења само перцепцију стварности већ и опхођење према њој, мијења и стање духа, мисли, карактер, а што тек чини од вокубулара! Ријечи, ријечи… то је моја SPECIAL OBSESSION… Није ли фасцинантно како од азбуке са само 30 слова можемо, ако их посложимо онако како треба, једни другима много тога квалитетног и лијепог да саопштимо?
Ух, прогрес ума у недоглед – то највише волим код нас, људског рода. Тај моменат кад се окренеш и видиш колико си се превазишао, прешишао самог себе, просто ти дође да се потапшеш по рамену и кажеш браво, баци петака! Онда станеш и помислиш колико ћеш се тек превазићи. Сам себи си све већи изазов. Није ли то и једна од главних људских мисија? Да се манемо баналности и ниских страсти (похлепа, љубомора, сујета, ретроградне приче…). Фуј, чак и док куцам те каратеристике, огавно звуче.
Лијеп ли је мој град деветог мјесеца у години. Тај магични септембар. И није само због годишњег доба у најави већ културних дешавања која су завладала на све стране. Како Подгорица добро изгледа, мислим. Два феноменална фестивала ФИАТ и ПАФ. Знам само да сам имала паничан страх да ћу пропустити нешто па трчи с представе на представу, с концерта на концерт.
Константно вапим да помиришем неко ново умјетничко дјело,Thank God, I ‘m not the only one. Опремљени смо чулима која нам помажу да се снађемо и цијенимо свијет на толико различитих и других начина. Само треба да их добро наоштримо, у правом смјеру.
“Шта ти је то толико привлачно у умјетности?“, пита ме френдица. Слиједи мој рафални одговор – У умјетности мора да је било и мора бити искрено, односно створено из искрености умјетникове душе, каква год она била, али мора бити проживљено, преиспитано и исконско његово. Аутентичан стваралачки дух је оно што највише цијеним код неке индивидуе. Ствар је у игри. Просто, игра је свакоме дата и свако може да ствара нешто. Тако одвајкад гледам “стваран свет око мене, стваран свет у мени “ и могу рећи, много је узбудљиво.
Безличје, како је то тужна одредба. То је оно када станеш испред неке особе која те запљусне бујицом празних ријечи – али све некако бесмислено, без поруке. Само механички отвара уста, али ништа, равна линија. Без пулса. Или ситуација број два: Фале јој ријечи да опише своје унутрашње стање, поглед на ствари, не може да се изрази.Немоћна је. Елтон Џон би рекао: “So sad…so sad. Its a sad, sad situation…“.
11.септембар, ФИАТ. Промоција књигa Боже Копривице:“И дјечак може обећати“, “Сан улице“. Божо констатује једну јако добру ствар, парафразирам: “Не морају сви бити образовани, али дај, буди по нечему препознатљив, дај свој допринос. Дај свој ЛИЧНИ ПЕЧАТ“.
У Подгорици волим да будем искључиво на мјестима која имају душу. Осјетим да су саткана од најљепших могућих емоција. Она која миришу на менталну и духовну чистоћу, интелект, квалитетно образовање (даклe, не школованост већ истинско образовање, о томе сам већ писала), добру музику, храну, чист ваздух… Осјећам да је на њима пренесена квалитетна људска енергија. Струји тај УРБАН РИТАМ.
“Чекамо се код градске библиотеке, немој да касниш“, свакодневно ли пане тај договор и нешто размишљам зашто увијек баш та локација годинама, деценијама. Покушала сам, из пар наврата, да договоре измјестим стотињак метара лијево, десно, право од библиотеке, чисто да избјегнем задиркивање пријатеља на мој рачун “ал’ си се захектала уз ‘Радосав Љумовић’ “, али јок, нешто ми није било потаман. Вазда јој се вратим. Вјерујем да простор гута енергију која дуго кружи по њој. А ђе ћеш љепше енергије од књига?!
Приватно, а некад послом, била сам принуђена да боравим на мјестима којa ми нијесу билa по мераку. Све савршено, амбијент, жаргонски речено, чиста десетка. Ентеријер, интеријер, услуга, окружење…али хладно, без шмека. Тачно се осјети да је креатор пратио искључиво инструкције популарног дизајна, а себе пренио – равно нули.
Постоје мјеста без којих уопште не могу да егзистирам. Шест локацијa: Горица, Куслевова кућа, дворац краља Николе односно Центар савремене умјетности, Саставци, градски базен и “Сејдефа“. Зашто? Зато што је урбано – а то ти је оно када ставиш слушалице на уши, а кроз њих струји неки добар ритам, када ставиш ранац на раме па пјешака или бициклом прођеш градом уздуж и попријеко, пођеш на неку изложбу, прочиташ добру књигу, а имамо сјајне умјетнике…
Урбано, то је управо она Подгорица која је дисала пуним плућима овог мјесеца у пуном смислу те ријечи и правом смислу те ријечи!
На крају, важно је имати на уму да народ који изгуби своју културу и жељу да се храни истом, изгубио је и своју самобитност, изгубио је и смисао свог постојања и то није само ствар деградације у култури, тако је напросто у свим сферама у животу. Зато, појачај УРБАН РИТАМ!
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
