АЛЕКСАНДАР Саша КОРДИЋ: Фотографијом у други свијет

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

Фотографија је врста часовника, везана је за вријеме, али само њено значење зависи од посматрача и његове спремности на стрпљиво ишчитавање свега онога што садрже. Вријеме је несумњиво мијењало каноне љепоте и стила, тако данас умјесто парадне извјештачености, човјек позира са осмијехом на лицу (искреном или не, то је већ друга тема).

О тој спољашњој манифестацији, која изражава радост или тугу живота и живљења портретисаног, како изгледа процес настајања онога што видимо на фотографијама и о “тежини“ аутентичности стваралаштва у времену када је све већ виђено, разговарала сам са морепловцем који је пасионирани љубитељ фотографије, Александром Сашом Кордићем.

Задатак фотографије је да пренесе важне поруке које одјекују кроз различите културе и генерације, да не остави равнодушним и подстакне на размишљање или акцију. Да ли Вас је управо то мотивисало да она буде Ваш хоби којим се озбиљно бавите?

Како и зашто сам кренуо са фотографијом, ни сам не знам. Десило се. Десе се и љубави, и праве су оне кадa не знамо да објаснимо зашто нешто, некога волимо. Фотографијом покушавам да представим да не постоје боље или лошије културе, већ само другачије и да је свака на свој начин она права и особена.

“Једна слика вриједи хиљаду ријечи“, констатација коју често чујемо када пред собом имамо слику која је дјело професионалца и која самостално или у контексту говори о одређеној теми, пружа јасне или двосмислене одговоре на актуелна питања. Изазива различита осјећања и снажне емоције или емоционалне реакције.

Посматрајући неку слику може нам бити угодно или напротив. Фотограф Анри Картије-Бресон је истицао “Првих 10.000 фотографија су вам најгоре“. Колико пута кажете “птичица“ прије него добијете слику која “оставља без даха“?

Вјерујем да су и више од 10.000 првих фотографија биле оне моје најгоре. Истина, на самим почецима мислио сам мало другачије, да су ми фотке добре, да и не треба да буду боље. Временом, укључујући се на разне сајтове који се баве фотографијом, увидио сам да је мој рад много испод оног што бих желио да буду. Нијесам знао гдје гријешим, чак и прелазак на бољу технику није донио неки бољитак све до тренутка кад сам онако, не знам ни сам зашто “упуцао“ једну црно – бијелу которску мачку. Нашао сам себе. Небројено “птичица“ одлети док нека не слети са оном “изабраном“.

Неко је једном рекао “фотографија се не воли, она се осјећа“. Како бисте описали свој осјећај, стил односно своје умјетничко око за тренутак. Шта је то што волите да фотографишете?

Не знам којем стилу припадам. Иако сам највише у “цлосе уп-у“ (детаљи), описао  бих се као “сваштар“. “Откидам“ на осјећај. Волим да ми субјекат доминира. Одлучим да попијем кафу у которски стари град (не треба посебно напомињати да на ни на кафу не идем без камере), на изласку из зграде налетим на мачке, а потом сретнем и упознам Елисавету, лијепу туристкињу из Русије. И ето портрета са смарагдно зеленим очима. Једрењак неки упловио, па ето и њега са спуштеним једрима у меморијској, па један облак, лист од смокве како плута… И тако, до те кафе меморијска скоро пуна, а кафу пијем без шећера(смијех).

Волим и макро фотографију, мада је не радим често. Она ме научила да се у тим малим, ситним, некада за око скоро невидљивим елементима крије неописива љепота. Почињете да посматрате свијет око себе на неки другачији начин. Очи вам раде, како кажу Лале “ко на зејтин“, траже могуће “бисере“ из те огромне ризнице коју називамо окружење.

Који дио људског тијела Вас фасцинира с обзиром да имате доста портрета?

Фасциниран сам лицима, нарочито очима јер откривају карактер, душевне и менталне карактеристике човјека. Свакако очи су најбољи индикатор онога што носимо у себи. У њима се огледају мисли, страхови, наде, жудње. Ако правилно посматрате и тумачите све те танане знаке, о особи ћете више сазнати него да вам она прича о себи. Моји “модели“ су рибари, пекари, улични продавци, пролазници. “Јурим“ лица избраздана вјетром, сунцем, годинама…..и свако лице је једна књига.

Ви сте поморац и многе Ваше фотографије настају у градовима у којима се усидрите. Колико су људи расположени да буду на тим фотографијама. С којим народом имате најбоље искуство?

Пловим на бродовима за расути терет па је останак на сидру или у луци знатно дужи од мојих колега који плове на контејнерима, ро-ро бродовима и сличним бродовима. Ако су у питању егзотичне локације на којимa нијесам био, фотографска еуфорија ме хвата данима раније. И срећом, радим за компанију која симпатише и толерише ту моју страст према фотографији. Њена wеб страница је илустрована мојим фотографијама од којих су неке урађене у Боки Которској на шта сам посебно поносан.

Када закорачим на копно, распитам се у вези локаних обичаја, сигурносне ситуације, културним посебностима и ето мене вани. Обично идем сам или, врло рјетко, са локалним “пилотом“, ако је то обавеза, или сигурносна ситуација није баш најбоља. Излазим и на локацијама гдје је препорука да се то не чини. Фотографисао сам у Западно Афричкој земљи, Бенину током епидемије еболе (Бенин није имао случајева обољелих, али због близине земаља са жариштем забрана излаза са брода је била на снази), Хаитију, због високе стопе криминала, Картуму у Сјеверном Судану због вјерског фундаментализма… Кад ме питају “чему ризик“ често не одговорим јер је тешко некоме објаснити да је страст страст и да се о томе не расправља.

Волим Африку, Азију, а нарочито Индонезију, Малезију, Јужну Америку… У већини случајева сам добродошао са камером, а ако имате прави приступ, на брод се враћате са пуно потрета локалног становништва и фотографских записа о локалној култури.

Колико је тешко бити аутентичан односно препознатљив по свом стваралаштву у данашње вријеме?

О томе не размишљам, радим оно што волим, на неки свој начин. Вјерујем да сам формиран у смислу препознатљивости. Технички, теоретски можда и нијесам неки зналац, али знам да сам свој. Најбитније да ја уживам у свему томе и да ме води страст.

Мислите ли да фотографија, због свог универзалног језика, има највише могућности за друштвени ангажман од свих умјетности?

Сликарство, вајарство, музика, филм, позориште… Фотографија нека буде ту негдје у близини, довољно је. Можда гријешим, праштајте.

Да ли имате неку анегдоту коју би везали за фотографију?

Задњи инцидент се десио у Египту, Суез, гдје сам чекао да се укрцам на брод. С обзиром на политичку ситуацију (не тако давно, имали су револуцију), а и због близине Суецког канала, јако сам био опрезан гдје се крећем са фотоапаратом. Локална пијаца ми је дјеловала као безбједно мјесто за прављене слика. Након мог доласка, прилази полицајац који је након извјесног времена позвао кампањолу са четворицом војника наоружаним дугачким цијевима. Спровели су ме у полицију гдје сам четири сата покушавао објаснити зашто користим тако велики, кабасти објектив. Моје објашњење да је то због квалитета фотографије није било прихваћено, рекоше да сам шпијун сто посто. Био сам задовољан, нијесам више терориста.

Након тога, одводе ме у канцеларију код главног, а тамо њих шесторица. Наредили ми да сједнем док се чека локални агент задужен за мој брод. Након његовог доласка и кратког разговора са главним, обратише ми се: “Велики је проблем капетане, мора да се зове ваша амбасада“.“Какав црни проблем, каква црна амбасада, па је ли ико погледао фотографије због којих ме хапсите“, повиках љуто. Након прелисаних фотографија су ме пустили. Два мјесеца послије, ухапсили ме на Куби. О томе нећемо. И ово је било довољно.

Какви су планови за будућност, можда самосталнa изложбa?

Волио бих да направим изложбу, пастроц од свих мени најдражих фотографија. Желио бих да са љубитељима фотографије из Боке Которске, цијеле Црне Горе, а да не лажем и шире да подијелим оно што сам стварао. Но, отом – потом!

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/