РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Уби ме прејака реч. Не стигох да се склоним…
И пуче реч као бич, фијуком за сва времена,
Док се још нечем надах, док бејах сав са собом“ (Бранко Миљковић)
Дата, лијепа, тешка, мудра, протраћена, охрабрујућа, обећавајућа… РИЈЕЧ. Како је то моћно оружје у међуљудским односима. Сијече као сабља, а уједно милује к’о најљепши додир.
У животу сусријећемо разне људе – добре, лоше, оне што “нит’ смрди нит’ мирише“, ступамо у односе, ослањамо се једни на друге, склањамо се, избјегавамо се, волимо се или не и све те емоције стварамо на основу ријечи које упућујемо једни другима или оних које прећутно спроводимо кроз дјела.
Распон људске ријечи протеже се од најмањих ситница до кључних ствари у животу, до саме суштине. И колико је важно да је не испустимо, да кад дирне нашу душу подијелимо је са оним који је до ње и дошао, била то лијепа, разарајућа или безнадежна РИЈЕЧ, опште о комуникацији и како је побољшати, разговарала сам са психологом и психотерепеутом Ал – Аммаром Кашићем.
Поред психологије и психотерепијске праксе његова интересовања су и друге области и дисциплине које проучавају људе и живот као што су јога, митологија, филозофија и духовност разних народа. Активиста је за права животиња.
“Комуникација је пресудна. Никада је не може бити превише“(Џек Раул). Колико смо као друштво отворени да салушамо и прихватимо другачије мишљење и ставове и да о томе говоримо без оптужбе онога са другачијим виђењем ствари?
Није лако говорити о друштву као цјелини, јер свако друштво чине појединци, а појединци се понашају различито у различитим ситуацијама. Као социјална бића увијек комуницирамо, чак и када ћутимо својим понашањем шаљемо поруку која може, а и не мора бити примљена, разумљива и одговорена. Мишљење других ћемо узети у обзир онолико колико вриједнујемо особу која нам мишљење нуди или у зависности од тога колико субјективно процјенимо да је та информација или особа за нас важна.
Сваки сусрет са другим бићем је прилика да се нешто размијени, било на менталном, емотивном или енергетском плану, али нажалост за све наше године школовања нико нас не научи како да то урадимо на ОК начин. Од нас се очекује и подразумјева да ћемо већ некако да знамо “како“, а заправо ништа се не подразумјева. И мада има таквих “спонтаних“ успјешних комуникација и размјена, оне су чешће изузеци него правило.
Живимо у напредном и турбулентном времену у којем знања и вјештине које смо стекли застаријевају брже него икад прије и ако их константно не унапређујемо губимо своју вриједност на животном тржишту.
Нажалост, дешава се да у том процесу, ходу ка успјеху, људи забораве на оне карактеристике које често описујемо појмом “е, то је човјек“. Колико модели понашања, који форсира културна средина, утичу на комуникацију. Да ли наша култура васпитавања позитивно или негативно дјелују на ментално здравље?
Слично као и позоришни или филмски сценарио, и културни диктира како глумци треба да изгледају и да се понашају. Тога постајемо свјесни када се сретенемо са другим културама па останемо у “шоку“, јер гестови који су у нашој култури подржавани и охрабривани у некој другој могу бити сматрани табуом или врло непримјереним.
Ако знамо да родитељство има за функцију да дјецу научи да воле и осјећају, да мисле, да раде и да уживају, а када видимо колико ових функција свако од нас има код себе изграђених и колико их код других препознаје, добићемо одговор како наша култура и васпитање утичу на нас и кад одрастемо.
Добра вијест је да све можемо да промијенимо ако смо за то мотивисани. Неки прихватају културне сценарије, а други не. Чињеница је да кроз историју имамо много примјера људи који су били способни да буду самостални, да опстану, да се изразе и да се развијају иако су били окружени културом која је према њима била непријатељска.
Често чујемо да је искрен осмијех само онај у коме се смију и очи. Парадокс је да људи чешће вјерују невербалној комуникацији него изговореним ријечима.
Вјероватан разлог томе је чињеница да ријечима манипулишемо и владамо много боље и свјесније. Којој треба придати већи значај када говоримо о утврђивању искрености у комуникацији?
У процесу едукације за психотерапеута посебну пажњу на тренинзима поклањамо препознавању невербалних знакова у комуникацији као и вјежбању своје интуиције. Велика је разлика у реченици: “Наравно да те волим“ реченој са пуном пажњом, њежно и осјећајно, од оног када неко каже то исто љутито, напето или незаинтересовано.
Комуникација између људи се често одвија на најмање два нивоа, а то су психолошки и социјални. Социјални је оно што ми чујемо и кажемо, а психолошки је оно што те ријечи заиста значе. Исход сваке комуникације одређен је увијек на психолошком плану.
Када осјећамо да код људи постоји инконгруентност, као на примјер када неко говори комплимент, али саркастичним тоном, највјероватније нећемо повјеровати тој особи, али се можемо претварати на социјалном плану да јесмо. Људи се тако често претварају једни са другима и играју психолошке игре којима замјењују аутентичну блискост људског контакта.
Једна од највреднијих ствари у животу је научити како рећи НE и тиме препустити се да изговоримо одважно ДА односно бити отворен ка неким мого конструктивнијим стварима.
Осмислили сте радионицу на ту тему која савјетује како рећи НЕ и осјећати се у реду поводом тога. Чега се у ствари плашимо када пристајемо на ствари са којима се суштински не слажемо?
Разлози могу бити бројни на субјективном плану, а у суштини ријеч је о балансу између коришћенај своје моћи и његовања односа. На примјер, често правимо компромисе и говоримо “да“ само како бисмо његовали неке односе, а тако умањујемо своју моћ.
Међутим, ако користимо своју моћ, која је од суштинске важности када говоримо “не“, то може да угорзи односе са другим људима. Тако на примјер људи угађају једни другима, нападају једни друге или не говоре ништа. Када угађамо, онда кажемо да нешто хоћемо када то нећемо, а када нападамо, тада лоше кажемо шта нећемо, док када избјегавамо, не кажемо ништа.
Да ли страх да одговоримо негативно на ствари са којима се суштински не слажемо у нама паралише и перцепцију реалног приказа стварности уколико би поступили другачије?
На неки начин то је тачно, јер сваки пута када кажемо “да“ а то не мислимо, ми елиминишемо све друге опције које у том тренутку реално постоје, али их из неког разлога не видимо и нису нам доступне. Умјесто тога најчешће полазимо за одговором који смо већ сами “написали“ у свом психолошком сценарију по којем живимо свој живот.
Није лако разумјети аспект људске личности који присилно одиграва унапријед написан сценарио, али то можемо да видимо и код себе и код других чији сценарији су врло деструктивни и трагични, као када се неко креће стално у круг, не иде нигдје и нигдје не стиже. Искорак из животног сценарија је искорак у непознато, а непознато често изгледа страшно и непријатељски. Међутим, то често могу бити само наша лимитирајућа увјерења, не нужно и реалност.
Асертивна комуникација је комуникација са поштовањем другог. Како радити на томе?
Постоје многи стилови асертивне комуникације, а један од најједноставнијих и најкориснијих је популарна сендвич техника. Врло је једноставно: почнемо са нечим што је нама ок са тренутном ситуацијом.
Некад то тражи мало вјежбе, јер изгледа парадоксално упутити похвалу или комплимент особи или ситуацији са којом се не слажемо, међутим чињеница је да је свако бар у нечему добар. Тако отварамо врата јер препознајемо да видимо квалитет друге стране.
Када аутентично кажемо шта нам се у датој ситуацији или код дате особе допада, онда кажемо оно што нам се не допада и будемо врло специфични. Послије тога долази завршна кришка сендвича: предлог како да се ситуација у будуће разрјешава. Свака страна има право да пристане или не на предлог, а повратна информација је свакако довољан показатељ да ли желимо да наставимо да будемо дио те приче или не.
Како да научимо да наше жеље и потребе буду у складу са туђим и да нам други не буду апсолутни приоритет већ да једноставно живимо избалансирани како са собом тако и са окружењем?
За почетак кренимо од себе. Његујмо поштен однос према себи и одатле, мало по мало, кренуће и према другима. Када се долучимо за такво понашање, нећемо допустити да друге третирамо са мање поштовања. Треба да будемо спремни на то да неће сви са одушевљењем прихватити нашу аутономију и свјесност. Људи који одустану од себе и својих вриједности немају разумјевања за друге који то баштине.
Понекад ћемо бити у прилици да чујемо друге како нас добронамјерно савјетују да и даље наставимо са својим личним сценариом, иако ми кажемо да бисмо вољели другачији живот за себе. Тада је важно препознати комуникацију на психолошком плану и да ли је датој особи важно да је ми послушамо и да јој повјерујемо или јој је важно наше добростање и испуњеност животом.
Шта можемо да урадимо као друштво и као појединци да нам комуникација буде квалитетнија, а самим тим да живимо боље?
Ако знамо одговора на једноставна питања: Ко сам ја? Шта ја овдје радим? Куда сам кренуо? Ко су ови други људи? Свако за себе даје одговоре на ова питања и онда у складу са њима остварује комуникацију са свијетом споља. У зависности од одговора, зависи и судбина појединца и нација. Само свјесни људи су слободни да бирају, остало је све илузија и привид слободе и аутономије. Познавати себе је ултимативни задатак који живот поставља пред човјека, а то је цијеложивотни процес.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
