РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
МУЗИКА ЈЕ ХРАНА ЉУБАВИ (В.ШЕКСПИР)
Љубав. Та снажна емоција која нас све покреће, инспирисала је многе умјетнике да напишу најљепше стихове и компонују музику која не познаје временске границе. Мој данашњи саговорник композитор, текстописац и дугогодишњи басиста црногорске групе “Перпер“, Момчило Зековић Зека је управо један од њих.
Зеко и ја смо разговарали о његовом путу од бас гитаре до пера, о изазовима на које је наилазио током каријере, умјетности, култури…
Фридрих Ниче је говорио “без музике, живот би био једна велика грешка“. Ви сте се, очигледно, у потпуности водили том мишљу па сте професионални живот посветили управо њој. Колико се Ваш однос према музици временом мијењао и на који начин?
Живот без љепоте и духовног остварења не бих могао да замислим. Одрастао сам у таквом окружењу и захвалан сам на томе. Знам да и они који су ми били узор, у стваралачком заносу, нијесу увијек наилазили на разумијевање, али то код мене никада није мијењало опредјељење. Успоравали су вјетрови, вјетрењаче су стајале, али трудио сам се да сваким новим даном скочим довољно да се ухватим за једну њену пропелу која ће ме заврћети и повести неђе. Знамо ли ђе путујемо, ђе идемо, зашто живимо?… Ријечи и ноте ми пружају антистрес третман. Стварам заједно са свим оним што још нијесам написао, али живим у нади да ће се појавити неко ново, право слово. Нада се успава, или је више нема, али трајем и даље у том науму чекања, иако ми је докторица рекла да не смијем то да радим. Ко може без мрве очекивања!
Постоје бар два терена где је потпуно немогуће слагати ко смо, а то су готов производ стваралаштва и колики смо пут односно књига, музике, изложби, труда, посвећености – боље речено рада на себи превагнули да би то стваралаштво добило свој пун и коначни облик.Колико Вам је та умјетничка километража била тешка за прећ’?
Имам већ довољно годова и о оном што се може прочитати на мом пању ће судити вријеме. Не желим звучати претенциозно, али бити пањ и није тако лоше ако си успио да усадиш неко ново дрво које ће правити хлад онима који ће на пању да сједну бар једно поподне. Волио бих да заслужим то.
Вјерујем да особа која се бави једном умјетношћу временом пожели да своје креативне пипке баци на неку сродну умјетност. Тако сте, поред музике, зашли и у књижевне воде. Роман “Заливени фикус“ објављен је прије 15 година, а књига кратких прича “Гравитација истине“ прије деценију. Прошле године објавили сте и збирку пјесама “Џеп са тајнама“. Непристојно је завиривати у туђе џепове, али Ви сте одлучили да нам откријете шта се у њима налази па слободно могу да питам: Kоје тајне сте одлучили да нам откријете?
Слушајући разговоре креативаца који су говорили да се писање мора тренирати пожелио сам да их “испратим“ на свој начин. Узвратио сам им још прије много година књигом “Гравитација истине“. Те кратке приче из 1997. године замијенио је “Заливени фикус“, роман који је завриједио неколико номинација. Од 2014. године је прошло доста времена. Исправљао сам грешке са погрешно одабраним словима, растао…Писао сам доста, али и брисао, уништавао оно што ме није чињело задовољним након каснијег читања. Године су писале нове боре и стварале друге теме, не жалим за ниједном обрисаном реченицом. Имам нови рукопис који ће ускоро бити објављен, радим упоредо на још двије занимљиве теме, видјећемо ђе ће ме прича одвести. Aко на небу не буде превише олуја,они ће у наредном периоду бити спроведени у дјело.
“Џеп са тајнама“ је ставио у рам, један дио пјесама које су настајале у претходних 30 година. Књига је омот јако мени драгог диска, уз помоћ којег у неке стихове лакше завирите, а и од којих ће неки, надам се, преживјети, и бити на оном пању са почетка приче, са особама које ме не знају или које ме никада неће упознати. Гледаћу ја то тада са неког другог мјеста.
Оркестар који је снимљен за ову прилику су створили људи умјетници и на тај начин послали разгледнице из неких других крајева. То је њихов поздрав слушаоцима из Љубљане, Загреба, Беча, Ријеке, Београда, Скопља, Сплита, Њујорка, Котора, Ниша, Подгорице, Цетиња. Пјесме које су добиле другачији изглед, као и оне које су први пут изашле, су нешто што је било замишљено као вапај за временом које нам све више недостаје, које нас удаљава и не спаја. Опијеност коју су додијелили за ово моје издање је искрена емоција, повратак димензији која није била недокучива асимптота. Захваљујем свим учесницима што су омогућили да на најљепши могући начин заокружим јубилеј. Сестре и браћа заувијек. Захваљујем и њиховим фамилијама, они знају зашто.
На албуму имате и рецитале глумаца ЦНП-а Миша Обрадовића и Николе Перишића који су их донијели на свој начин, а Ви сте их тонски забиљежили и правили музику. Дакле, дошли сте на идеју једног помало заборављеног лијепог обичаја, да музичким нервом спојите поезију и музику. Колико је тај подухват био захтјеван?
Свако у својој глави, претумбава неке ријечи док слуша туђи музички опус. Можда је понекад сасвим довољна музика, a некад музику доносе саме ријечи. Рођен у времену кадa су мјерила била сасвим другачија, и вођен унутрашњим осјећајем да то треба да урадим, замолио сам Миша и Николу да покушају да дају свој лични печат поезији коју нијесам претварао у пјесме које су имале музички дио. Јако сам задовољан што такав вид комуникације са слушаоцима и читаоцима имам на диску “Џеп са тајнама“. Управо из разлога што се то није одавно радило, осим на пјесничким вечерима и самим промоцијама књига поезије. Музичке матрице за реицтале сам радио у нашем студију са аранжером Сашом Гајићем са којим сарађујем дуги низ година, док је у другом студију, код мог пријатеља Марконија, сниман рецитал.
Култура и умјетност иако немају моћ да рјешавају проблеме, имају мисију и обавезу да, бавећи се човјеком и друштвом, указују на те исте проблеме. Култура је одувјек била огледало сваког друштва. Какав је наш одраз у њему?
Језеро на ком се огледа наша култура је доста прљаво па ни Нарцис не може да види своје лице у њему. Избјегава нас већ одавно. Наша вода је и мало језеро, из ког неко процјењује, не може да се произведе довољно струје за покретање точка који би ријешио проблеме. “Eлектрификација“ нашег краја иде успореним темпом, пројекат на вјечитом станд бy-у.
Свједоци смо пада друштвене вриједности, неријетко се дешава величање безвредних појава, нажалост ни умјетност не остаје увијек поштеђена. Како прићи публици, повећати број љубитеља квалитетне музике и књижевних дјела, а остати у домену умјетности?
Е, то већ не знам. Нијесам у могућности да дам довољно добар одговор. О томе и сам учим док пливам по малом језеру. Од ситуације до ситуације. Постали смо чудан маркетиншки резерват у ком станују ријетке врсте, али их одговорни не примјећују или то раде само у одређеним случајевима, опет од ситуације до ситуације.
Колико је тешко бити композитор и текстописац у Црној Гори. Да ли је добро да он пише жанровску само једну врсте музике?
Онај ко успије да се пронађе у том начину изражавања, а то упоредо са квалитетом подразумијева и понављање сопственост, вјероватно од тога може да живи. Налази му се мјесто у регалу, зиду или ушима оних који им заузврат пружају могућност да буду одабрани из резервата ријетких врста. Ако заслужим ја чекам свој пањ. Знам их доста, постоји у овој земљи велика шума пањева.
Претпостављам да сте наилазили на многе изазове током година. Да ли сте размишљали да одустанете?
Изазов, та тешка ријеч коју помињете, често удаљи, савлада, јаче од тортуре и мача. Одустати и не бити макар “заштићени свједок прстореда, четкице, целулоидних честица или слова“ која могу нешто да промјене, опет није добар избор. Одустајао сам на пар дана, мјесеци, али враћао се увијек изнова без обзира да ли је « да », или « не » исписано на начин како неко прижељкује да то урадим. Прослијеђујем из устију, прста и ријечи оно што ми неко кога волим издиктира са неког мјеста, које није реалан оквир. Ја сам бојлер са топлом водом коју је згријао неко прије мене. Не волим кад чујем ћутање, то ме плаши. Једну земљу треба да плаши кад умјетници ћуте.
Хрватска има “Парни ваљак“, Србија бенд “Бајага и инструктори“, а ми “Перпер“. Колико је само генерација освитало уз “Сањај ме“ , “Коме долазиш у сан“, “Добре ноћи нек те чувају“, “Добровољац“, “Дио рефрена“, “Перпери и злато’’… Какав је осјећај, а негдје и одговорност сазнање да сте, ко зна колико пута, обојали нечије важне животне тренутке?
Онај ко их ствара, у тренутку док ради нешто ново, не мисли на прошлу емоцију. Тражи увијек нову која ће неком новом бићу бити лака за препознавање оног што и сам осјећа. Волим што на тај начин могу да комуницирам са публиком. Некад са више, а некад са мање успјеха. И они који слушају ће сазрети и вратити се оном што нијесу схватали у неком претходном тренутку слушања. Удариће их иста локомотива сјећања са безброј вагона који се налијепе на њу. Треба времена за нешто што није урађено да се “посрка“ као инстант супица из кесе. Неко ко очекује брзу реакцију публике, не знам да ли има модус да толико чека. Стрпљен-спашен.
Какве су прилике у “Перпер“-у. Који су даљи планови, како с бендом тако и Ваши индивидуални?
Ове године смо се активирали и имали један завидан број свирки. Мислимо да ускоро објавимо један сингл са спотом и испричамо једну нашу стару/нову причу са одређене дистанце ћутања. Након тога очекујем да ћемо наставити са свиркама и снимањем неких нових пјесама. Радујемо се кад се окупимо. Ето, да не журим са најавама јер свакако бићемо у контакту са добрим поводом.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
