Баранка Каролина Илић, друга црногорка која је освојила Аконкагву (6.962 метара), вратила се прије три дана са своје до сада највеће авантуре у животу. За портал Црна Гора сумира утиске о планинарењу до највишег врха Анда и говори о припремама за овај ни мало једноставан подухват као и о љубави према планини.
-Не волим ријеч “освајање“ јер се планина не осваја, већ током успона освајамо сами себе, превазилазимо своје страхове и сопствене границе.Била сам дио шесточлане међународне експедиције планинара из Србије, Словеније и Македоније. Састали смо се у Београду на аеродрому 29.јануара и тада је авантура кренула.Прави проблеми су почели када смо кренули ка кампу “Цолера“ на 5. 870 метара. На тим висинама се мучи организам јер има мањак кисеоника у ваздуху и органи раде под напором стално. Плућа избацују више карбон диоксида, бубрези избацују више воде да би кориговали ацидитет у крви и због тога долази до дехидратације, а такође повећава се стварање више црвених крвних зрнаца, дисање се убрзава и дубље је некако или боље речено отежано јер тијело нема довољно кисеоника. Многи у оваквим ситуацијама одустају, али ми нијесмо – прича Илић за портал Црна Гора.
Она објашњава да је и поред тога, договор био да иду до краја. Саговорница истиче да је успон био предвиђен за три сата ујутро.
– Температура је била испод нуле, око минус 15, ветар је дувао али лаганије него претходних дана. Небо је било пуно звијезда и осјећала сам да ће то бити један од најљепших дана у мом животу. Пењали смо се полако. Корак по корак. Правили смо кратке паузе углавном на ногама. Стигли смо на врх Аконкагве на 6. 962 метара почетком поподнева. Било је сунчано, температура око нуле, вјетра готово да није било.Толико је било лијепо да смо сви жељели још да останемо, али смо били свјесни да би животе довели у опасност. Када сам кренула из Црне Горе пожељела сам да ме сунце дочека на врху Аконкагве и жеља ми се остварила – рекла је уз смјешак Илић.
Како даље прича, након тога су кренули да се спуштају опрезно “јер концентрација пане од умора и еуфорије због успјеха“.
– Најчешће несреће се дјешавају током спуштања, међутим све је прошло као што смо и замислили. Спустили смо се до кампа “Цолере“, преспавали, затим сјутрадан до кампа “Плаза де мулас“, а након тога повратак у цивилизацију. Уживали смо неколико дана у Буенос Ајресу. Упознали смо како изгледа живот у главном граду– прича задовољно Илић.
Саговорница истиче да је нормално да,приликом оваквог подухвата, постоји страх од неуспјеха, али је, како каже, жеља за освајањем тог врха била јача.
– Знала сам да ће пут као и цијела експедиција да ме научи о животу, људима, о себи. Унутрашњи глас ми је говорио да морам да идем, једноставно је било јаче од мене. Имам пуно среће, бог ме чува, а и планине ме прихватају као да је негдје записано да ово све остварим. Пут до врха научи особу много о односу са другим људима,о реакцији према тешкоћама и суровим условима. Само стизање на врх је трофеј, али је много важније све оно прије. Вратила сам се као друга особа. Другачије гледам на живот, на неке, сада видим, погрешне ставове које сам имала према планинарењу, а након повратка замjенила сам их новима – истиче Илић.
Она је подсјетила да љубав према планинарењу долази од љубави према природи и Црној Гори.
Како се присјећа, све је почело у априлу 2016. године.
– У планинарском свијету сам не тако дуго, прескочила сам неколико степеница и дуге године које су потребне за овакве врхове. За то је крива моја велика жеља, огромна љубав, срећа и лавље срце. Мој први велики врх изнад 2.500 метара био је Гроссглоцкнер (3798метара), највиши врх Аустрије. Тако су почели моји кораци према високогорству – рекла је Илић.
Упитана на који начин се припремала за авантуру живота односно за Аконкагву, планинарка објашњава да јој је требало шест мјесеци.
-Када сам имала времена, ишла сам на врх Румија (1.595метара) изнад Бара и пењала сам се на краћу дионицу са 800 метара висине сат и по хода. То је, у теорији, недовољно, а ишла сам, понекад три пута седмично. Ујутру сам се пењала, а поподне ишла на посао. Последњих мјесец дана, пред експедицију, попела сам се два или три пута због кише. Осјећала сам да је већ записано да ћу испунити свој сан. Пошла сам са пуно вјере, позитивне енергије и мисли. Стално сам себе замишљала поред тог крста на врху, држала слику врха на телефону,будила се и заспјевала за мислима о томе. Било је доста људи који су ме подржавали, али такође је било оних који су ми говорили да одустанем јер је то тешко и није за мене. Одлучила сам да послушам срце и интуицију и нијесам погријешила – рекла је Илић.
Саговорница, свима који који желе да се упусте у сличну авантуру, поручује да се не плаше да то и ураде “јер ако не пробате не можете знати да ли ћете успјети“.
-У животу понекад треба ризиковати, али на паметан начин. Срећна сам ако сам и једну особу инспирисала да нешто у животу проба, а бојала се. Далеко од тога да ће бити лако, али то не значи да треба одустати на прве препреке.Треба знати стати у правом моменту ако морате. Живот је као планинa:има успона и падова, лијепих и лаких тренутака. Међутим, ако сте вриједни и имате челичну жељу и позитивни став истрајатецете, а поглед одозго је божанствен и одузима дах – поручује Илић.
Њен наредни циљ је планина Денали која се налази у Сјеверној Америци. Највиши врх је 6.190 метара. Упитана када креће у нову авантуру, она нам са осмјехјом одговара – Ускоро. Каролина, срећно!
М. Ћ.
