“Пишоња убаци у брзину то врело љетно вече око дваест и два часа
‘А сада, правац море’, викну Жуга из свег гласа
Страховит тресак запара зрак, чак и искре полетјеше у мрак
Причали су ујутру и клели се у мајку
Да су ауспух и ретровизор нашли чак
Педесет метара даље у јарку…“
Сигурна сам да је генерација младих у бившој СФРЈ одмах препознала стихове култне пјесме “Балада о Пишоњи и Жуги“ од Забрањеног пушења, једног од најутентичнијих рок бендова на овим просторима.
Пјесма је жарила и палила у периоду када сам једва била клинка, али сам ову ствар заразно пјевала на угледу старије браће и сестара. Сјајни стихови Нела Карајлића фантастично звуче, рокерски нема шта, и све је супер док је њена збиља само у пјесми.
Нажалост, свједоци смо да се њен садржај последњих година “разлио“ по црногоским цестама. “Возио је по Будви дупло брже него што је дозвољено“, “Ланчани судар у Голубовцима“, “Погинула два младића“, “Петоро повријеђених на путу за Цетиње“, “Саобраћајна несрећа на путу Подгорица-Бар, погинула једна особа“, “Пијан јурцао по путу“… само се неки од наслова који су освитали на порталима, дневним новинама и дневницима.
Као да ниједан од њих не допире до страствених љубитеља брзине, вјетра у коси, и изнад свега оних жедних навале адреналина када се казаљка на брзиномјеру вртоглаво пење. Наше цесте нијесу за жестоке вожње, поготово у граду, и не знам чему служи та јурњава.
Без заустављања на црвено јер “ко ће чекат“, ограничења брзине, да чак ниједна колона или застој представља препреку. Екстремне вожње, као да су постале наша свакодневница.
Прошле неђеље, када сам ишла пут приморја, кроз главу су ми прошле све оне немиле сцене о којима сам читала. Већ сам унапријед имала неку стрепњу ‘оће ли ме ко закачит до Тивта. Невјероватно да је до тога дошло.
Много журимо за народ који бије глас “лагано и опуштено“. Знакови поред пута као да су непотребни савјетодавци за наше “Шумахер мајсторе“. Бахати возачи који легну на гас и само, као у некој видео игрици, ошамаре ручицу мјењача па иде – прва, друга, трећа….
Свима је познато да је та вожња лудост, коцкање са животом, ако дође до судара – у већини тих ситуација нема спаса. Бијесни возач нагрдиће неког ни кривог ни дужног, али то се увијек дешава “неком другом“.
Ма, треба да буде срећан ако га заустави полиција, а не пјешак, бициклиста, бандера или камион. Страдавања има, а сезона је тек почела, а нагледасмо се доста занимљивих акробација.
Нећу да звучим као нека злослутница, али ако наставимо овако ударнички “по гасу“ и још кроћење цесте препричавамо као неку дику и понос…
То је увијек проблем на почетку и на крају сезоне, поготово на почетку, када људи након зиме неспремни крену у вожњу често на лошим цестама, са лошим гумама… и онда се догађа свашта.
Сви имамо неки вентил за опуштање и то је у реду. Под стресом смо, муке мучимо са овим или оним, али издувават’ се тако што удариш по папучици гаса и нагрдиш неког ко је пошао на дан на море, зове се другачије од опуштања – ЧИСТА ОБИЈЕСТ.
И шта је смисао такве вожње? Цеста није играчка и како објаснити егзибиционистима да је погибељна и да глава треба да је сигурна, његова, а и оних што му долазе у сусрет?
Разумнији кажу “по џепу за шкрипу гума“, а више не знам колико и то помаже. Хајде да зауставимо насилничку вожњу, не зато што тако налажу затворске и новчане казне, већ да нас на то натјера искључиво свијест и савјест!
Када бахатост нема границу, деси се права драма на путу. Било би добро да и ође примијенимо “чојство и јунаштво“, чојство – када другога браним од себе, а јунаштво – себе браним од другога. Кодекс који треба да одређује друштвено понашање у Црној Гори.
Дакле, пошто је неминовно дивљање на путевима, није ни чудо што се стиче утисак да се у вожњи доживљавамо као неки непријатељи па је потребно да се инсистира на овој историјској.
Људи, уживајте у вожњи, крените раније на пут или одложите, слушајте музику, уживајте у том дану, само без бахаћења.
И на крају, као у култној пјесми, “молим те, чувај их, краљице брзине!“.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
