Балкон користим за боравак, онако чисто за кафенисање, понаслагање дневних обавеза и планова.Ту шалтам мисаоним списком жеља и тренутних могућности. Ритуал који се не прескаче.
Повучем прозоре у десну страну, скроз до краја, удахнем дубоко и фокусирам се на зелену површину. Додуше, скроман пејзаж, али са медитирајућим дејством.
Субота. Јутро. Устајем, излазим на терасу и провирујем главу напоље. На симс прозора трећег спрата слети један голуб. Није било мрвица хљеба нити било каква тацна са водом. Значи слетио је ту без икаквог посебног разлога. Помислих, мало ће да наштелује крила, предахне и наставиће свој пут.
Међутим, одмах за њим долетје још један, тачније голубица. Шћућурили су се једно уз друго и јасно се види да уживају у том заједништву. Смијуљим се. Мислим како је природа све лијепо средила и какав сјајан почетак дана. Од толике зграде набасаше баш код мене, повезујући тај чин са пуком случајношћу. Излазим ван, враћам се устаљеном ритму живота, али остаје укус тог лијепог сусрета.
Нико није био срећнији од мене када сам сјутрадан затекла идентичан призор. Крилати гости су се стационирали на сад већ њима познат терен. Љубавнички ушушкани, поздрављају ме. И тако из дана у дан, из мјесеца у мјесец. Изгледа да су се баш одомаћили.
Улазе у собу, шеткају.Толико су слободни да се не помјерају када кренем за њима, само ме гледају. Клапћем рукама, ма тотално кулирање. Тек кад им приђем јако близу, они одлете, али не далеко, само се премјесте на терасу.
Морам да признам да су ови “моји“ голупчићи врло фини и културни. Примјећујем да њихово присуство мијења мождане таласе и лијечи. Обично дођу око девет ујутру, стисну се једно уз друго, мало гугућу, посједе и оду.
Врате се предвече, а када је вријеме за лаку ноћ, спавају на малој површини од прозора. С обзиром да су се наметнули као моји цимери, мислим се, ред је да се бацим у проучавање суживота са њима.
“Голуб никада неће заборавити лице које је видио, па макар то било и само једном“, показује истраживање француских стручњака, а британски додају да голубови могу да разликују људе, боје и да препознају особе.
Према једном од старих вјеровања, сматра се да голубови никада неће бити у близини простора гдје је присутна енергија зла и негативности. По вјеровању народа, постоје многе појаве које наговјештавају будуће догађаје, треба их само знати читати. Мисли се на слушање унутрашњег импулса, а ја баш некако функционишем по том принципу.
Дакле, ријеч је о врло специфичном посматрању, које се дефинитивно не одвија очима, а према неким схватањима, ни рационалним дијелом људског бића.
Човјек је микрокосмос. Сви космички закони сажети су у људском бићу. Душа као магнет, самим својим постојањем, привлачи свеколико обликовање енергије природе.
Е, тако шесто чуло ми шапуће да се крилати пријатељи враћају због протока енергије коју осјећају на ваздушном улазу у мој дом и да су ту открили идеално мјесто за себе – мјестo гјде љубав исијава.
„Моји“ голупчићи се накаче и на малој површини климе уређаја која је тик уз прозор, а када се лијепо смјесте онда крену у размјени пољупчића. Није у народу без разлога настала изрека “Воле се као голуб и голубица“.
Читам податак да голубови остају заједно до смрти, привржени су партнеру. Како је наглашено, за ту вјерност и љубав, као што би и требало за сваку праву, голубови се боре. Знајте, када чујете да гучу, они се заправо удварају.
Увијек сам вјеровала да је то и код голубова као и код нас људи (оних који раде на истинској реципрочној емоцији). Однос који подразумијева посебну емотивну дубину, улагање, истрајност. Односи требају времена, повјерење, стрпљење, разумијевање, посвећеност и још много тога!
Не само да научиш о себи већ и о другој особи која је твој најбољи пријатељ, стијена и апсолутна љубав. Неко ко се бори за вас и ко вас поштује. Да једно друго не схватају као противнике. Да једно поред другог могу да се несметано „развијају“ и заједно напредују у свему што им је циљ.
Њихова љубав створи сасвим нову димензију стварности. Апслолутно све, све оно што управо раде ови “моји“ голупчићи “јер нема времена за свакодневну досаду. Постоји вријеме за рад. И вријеме за љубав. То не оставља простор за неко друго вријеме“ (Коко Шанел).
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
