РАЗГОВАРАЛА: : Миланка Ћоровић
Сала коју испуњава звук клавира, повлачење стопала по поду, плес на прстима, пуцкетање зглобова, чувено “рас, два, три“, благи наклон, елегантни окрет у лету, достојанствено држање… Да, ријеч је о позоришном облику игре БАЛЕТ.
Асоцијација на балерину је увијек била гациозна и софистицирана жена. Пуна љепоте и неке посебне чаробности. Уз њих се плес чини врло лаганим. Док игра, оставља утисак као да плута.
Моје данашње саговорнице су шармантне балерине, мајка и кћерка, Викторија Стругар и Мања Павићевић.
Викторија Стругар је дипломирала на одсјеку класичан балет у “Лујо Давичо“ у Београду. Као балетски педагог ради више од 25 година у Умјетничкој школи за музику и балет “Васа Павић“ у Подгорици. Прије 14 година основала је балетску трупу “Аллегро“ у Подгорици која се бави јединственом сценском формом – кореобајком. Балетска трупа је, до сада, извела осам кореобајки у Црној Гори – “Краљ лавова“, “Чаробњак из Оза“, “Снежана и седам патуљака“, “Петар Пан“, “Аладин и чаробна лампа“, “Алиса у земљи чуда“, “Књига о џунгли“ и “Мала сирена“. Сваке године, поводом Свјетског дана плеса, организује “Аллегро фестивал балета“.
Мања Павићевић је завршила основну и средњу балетску школу у Умјетничкој школи за музику и балет “Васа Павић“. Четврти разред средње школе је учила у Америци, а током боравка је имала разне балетске наступе. Студентица је Института за умјетничку игру (одсјек савремени балет) у Београду гдје и живи.Такође, студира и на факултету за туризам и хотелијерство у Котору. Добитница је награде “Данце Стар Аwард“ ,Мицхиген, САД, 2011. године. Као чланица балетске трупе “Аллегро“, редовно наступа на концертима и перформансима. Мања помаже педагошки и кореографски рад трупе, а ради и као кореографкиња са младим балеринама у Црној Гори.
У интервјуу који слиједи балерине говоре о животу у свиленим патикама…
Балерина је одувијек била утјеловљење љепоте, њежности, љупкости и женствености. Многи писци и пјесници су балетске умјетнике окарактерисали апсолутно неодољивим бићима.
Хипнотишете неухватљивим покретима којима, како остављате утисак, надилазите законе властитог тијела. Кореограф Џорџ Баланшин је истицао:“Плесати је бити изван себе. Већи, љепши, снажнији’’. Када се код Вас појавила жеља да постанете балерина односно да досегнете ову Баланшинову констатацију?
ВИКТОРИЈА: Већ као дјевојчица нијесам престајала плесати по кући, а родитељи су примјетили моју жељу да се томе посветим па су ме уписали у балетску школу. Чини ми се да је све било запечаћено. Балетска школа је за мене била задовољство и изазов, у исти мах. Као и сва друга дјеца, вољела сам тај спонтани плес, а временом ми је постао изазов да исте вјежбе понављам сваког дана. За балет се не одлучујете свјесно, та умјетност вас сама изабере. Једноставно пронађе пут до срца још у дјетињству и та љубав остаје до краја живота. Сваког дана, маштате о покретима које изводите на сцени, о лепршавим костимима које ћете носити. Ти снови воде на час балета и подсјећају да увијек треба дати све од себе.
МАЊА: Балетску школу сам, стицајем околности, редовно посјећивала од раног дјетињства и потпуно је природно да сам се активно укључила у тај свијет. На балет као слободну активност никада нијесам ни помишљала. С обзиром да сам одрастала у окружењу балетских умјетника, то ми је био изазов који сам жељела упознати и савладати до краја. Љубав према игри ми се напросто увукла под кожу. Балет захтијева апсолутну посвећеност. Таленат и добре предиспозиције су само једна олакшица у раду, али без дисциплине и труда не значе много.
Иво Андрић у приповјеци “Аска и вук“ пише о необичној овчици, која је вољела балет и жељела да постане позната балерина. Док је у балетској школи учила своје прве кораке није ни слутила да ће најважнија представа у њеном животу бити игра за живот, да ће морати да игра како би се спасила, што се једног дана и десило због њене непажње и велике радозналости.
На крају приповјетке писац поручује да умјетност и воља за отпором побјеђује све, а свако право умјетничко дјело је човјекова побједа над пролазношћу живота. Из тога произилази и основна идеја ове приповјетке, а то је да се свако зло може побједити љепотом, као својеврстан тријумф умјетности.
Вјерујем да сте, као и сви други, у животу наилазили на неке немиле ситуације и проблеме. Да ли је балет, налик Андрићевој Аски, на неки начин помогао њиховом рјешавању?
ВИКТОРИЈА: Балет није само посао већ начин живота и размишљања. Често ми дјеца, из балетске школе, кажу да су на часовима научили да не одустају и да вјерују у себе. Упорним радом успијевали су да изведу покрете који су им се чинили недостижним. Тај став им свакако помаже у рјешавању свих других изазова у животу. Такође, кад радите оно што волите, то вам пуно значи у тешким моментима у животу. Чињеница је да нијесте иста особа прије и послије тих часова. У салу можете ући са различитим расположењима, а из ње увијек излазите с осмјехом и миром у себи. Тај мир који свакодневно постижете на часовима балета је неопходан за рјешавање било каквих проблема. Искуства на сцени науче да шта год да се дешава и како год да се тог момента осјећате, једноставно уздахнете и подигнуте главе отплешете даље, а то треба примјенити и у животу.
МАЊА: Од малих ногу, у балетској школи учимо да бол у тијелу кроз коју пролазимо не смије да се види на лицу. Прикривање бола постаје навика приликом извођења. Такође, научимо да све што се воли није тешко, јер нас жеља да савладамо нови покрет тјера да дисциплиновано вјежбамо сваког дана, да помјерамо границе и издржимо мало више и одемо корак даље. Балет захтјева истрајност, дисциплину духа и тијела, а такву преданост човјек може да има само према нечему што воли. Балет не могу да одвојим од других ствари у животу јер је за мене он живот. Без обзира на то да ли сам срећна или тужна, осјећам се савршено послије тренинга или наступа.
Умјетничко стварање је сложен и напоран чин. Балет дјелује толико њежно, а балерине крхко, да нам је тешко да замислимо колики тренинг је заправо потребан да би се дошло до озбиљног и професионалног балета. Мали број људи зна податак да управо та крха бића, кад играју на врховима прстију, потроше исту количину енергије као дрвосјеча.
Оно што је посебно задивљујуће је да на бини, балерине најтеже физички изводљиве кореографије чине да изгледају једноставно и као да не улажу много напора у извођењу тих покрета. Дакле, с једне стране имамо чар и магију сцене, а с друге повреде које зарађујете током тренинга, жртву и велики физички рад иза сцене.
Колико је тешко бити грациозна балерина приликом извођења нимало једноставних покрета?
ВИКТОРИЈА: У праву сте, иза тих наизглед лаганих и лепршавих покрета на сцени стоје године упорног вјежбања, здраве исхране и дисциплинованог живота. Репетитио матер студиорум ест (стално понављање наученог), то баш вјерно описује балетску школу. Балет је сличан спорту, захтијева свакодневно вјежбање, велику посвећеност и издржљивост. Велики дио сазријевања једне мале балерине дешава се када први пут обује шпиц патике, добије жуљеве и научи да не мисли на бол, већ да настави да плеше с осмјехом и да при томе ужива. То су велике животне лекције које дјеца у балету рано науче и које им добро дођу у свим другим сферама живота. Науче да не одустају, да устану кад падну и да у тој борби не изгубе њежност и племенитост која их краси од малена. С друге стране, иако налик спорту по физичкој издржљивости, балет је умјетност и то га чини јединственим. Поред изузетне физичке спремности, за балет је неопходна креативност, слух, осјећај за лијепо…
МАЊА: Немиле ситуације су неизбјежне у свакој области живота. Балет поред утицајa на спољашњи изглед, јача карактер. Испод крхкости и женствености крије се велика снага, смјелост и немиран умјетнички дух. Балет није само сјај који се види на сцени, да би се то постигло потребно је много енергије, времена, вјежбе и снаге. Љубави, прије свега. Годинама увјежбавамо покрете, пируете, скокове с циљем да своју технику доведемо до највишег нивоа.То изискује много времена и снаге, али кад нешто волите, такав начин живота престаjе да буде напоран, почне да се подразумијева као једина опција која има смисла. Балет не трпи осредњост, не прашта нерад и не дозвољава површност. Управо те особине изграде јак карактер који може да се носи са свим животним проблемима.
Какав је однос људи у Црној Гори према балету као умјетности и вама као умјетницима?
ВИКТОРИЈА: Црна Гора је мала средина и земља која је недавно обновила своју државну самосталност. Сада је на путу изградње разних институција међу којима је и недавно отворена средња балетска школа. О тој школи дјеца сањају већ деценијама и поносни смо што је коначно имамо. Међутим, да би она изњедрила национални балетски ансамбл, треба још доста подршке (сарадња са познатим балетским играчима, педагозима, кореографима,са другим средњим балетским школама из региона) и то је оно на чему ћемо радити у будућности.
МАЊА: Људи у Црној Гори нијесу у прилици да прате балетски репертоар јер немамо професионалну балетску сцену, али мислим да су јој веома наклоњени. Са великим симпатијама се опходе према умјетницима из ове и сличних области. Положај балета код нас није онакав какав би требао да буде, мада су се неке ствари промијениле посљедњих година. Трудимо се да ублажимо, колико год је могуће, недостатак професионалне балетске сцене. Бићемо задовољне тек када будемо у прилици да публици пружимо редован репертоар, у континуитету, јер га заслужује. Црној Гори је потребан балетски театар.
Црногорски балет “болујe“ од недостатка играча: мушких чланова ансамбла. Да ли су они ријетки зато што ми, као земља, немамо традицију да нам мушка ђеца “обувају свилене патике“ и похађају балетске школе. Како рјешавате ситуацију када вам за кореографију фали балетан. Како превазићи тај хронични проблем?
ВИКТОРИЈА: Балетани су свуда много мање бројни и стога су јако привилеговани. Да би привукли више дјечака у балетску школу, неопходно је да им пружимо узоре. Потребно је да дјеца могу видјети плес професионалних балетана и пожеле да буду као они кад порасту. У оквиру средње балетске школе, потребно је остварити сарадњу с балетанима из региона и омогућити им да наступају на школским и другим концертима код нас и тако инспирисати неке талентоване дјечаке у Црној Гори да се посвете балету. Дјевојчице у кореографијама играју дјечаке и то није проблем, то је дјеци занимљиво, али било би још занимљивије кад би имали и дјечаке у школи.
МАЊА: Неријетко сам била у ситуацији да и сама играм мушку улогу као и многе моје колегинице. За сада, то је једини начин да рјешимо тај проблем. Један од мојих циљева је да укључим што више колега на нашим наступима и уопште на простору Црне Горе.
Балетска трупа “Аллегро“ основана је прије 14 година у Подгорици са циљем промоције и развоја балетске умјетности у Црној Гори. Недавно сте извели кореобајку “Мала сирена“ у којој је било више од 150 учесника различитог узраста. Каква су искуства. Колико је тешко ускладити се са толиким бројем учесника?
ВИКТОРИЈА: “Мала сирена“ је била ново искуство и за нас, јер смо, између осталог, први пут имали озбиљну сценографију захваљујући сарадњи са дивним Станиславом Никичевићем. Сценографија је значајно допринијела цјелокупној атмосфери и позитивно утицала на мотивацију свих учесника. Све то радимо волонтерски и веома смо захвални Душку Миљанићу за феноменалне фотографије са наших наступа, Жељку Брацановићу за видео снимке, Ивани Дарсон за драматуршку обраду… “Аллегро“ је и настао као спој разних генерација мојих бивших и садашњих ђака. Ту су данас и студенткиње медицине, психологије, права, економије, магистрице и докторке наука, и све нас годинама окупља љубав према умјетности.
МАЊА: Свака кореобајка је за мене била изузетно искуство, јер су на различите начине допринијеле мом развоју. Издвојила бих “Чаробњака из Оза“ у којој сам играла улогу Дороти, а која је уједно била и моја дипломска представа. Студирање на Институту за умjетничку игру у Београду, код врхунских редовних и гостујућих професора из иностранства, је пуно помогло развоју моје балетске технике и стицању нових знања која радо дијелим са чланицама балетске трупе “Аллегро“.
Како се психички припремате пред наступ. Имате ли неки посебни ритуал?
ВИКТОРИЈА: Дани пред наступ су дани креативног хаоса. Тада се завршавају костими, испробавају реквизити и сценографија и рјешавају многобројни ситни проблемни који се не могу предвидјети, а који се једноставно десе. Често имамо генералну пробу истог дана кад и наступ.Балеринама савјетујем да замисле себе како на концерту све изводе без грешке. Суштина је да вјерују у себе. Кад наступају с тим ставом, одлично се сналазе и са задовољством их посматрам док, као професионалци, импровизују непланиране ситуације (музика стане или им се одвеже патика током наступа). Свака представа је права авантура, а смијех је најбољи ритуал прије и током сваке представе.
МАЊА: Прије наступа бавимо се загријавањем мишића, радимо вјежбе поред штапа. Тада смо усмјерени на своје тијело, али и на цјелокупно биће. То је уједно и психичка припрема. Искључени смо од свега, до нас не допиру непотребни звуци и мисли. Фокусирамо се на игру и задатак који је пред нама. Тако “очишћени“ од свега непотребног, задовољно крећемо са плесом уз музику у којој покрет извире из искрене, позитивне емоције јер се балет, прије свега, игра срцем.
Да ли сте осјетили коју кореобајку публика највише воли. Kако им прићи, повећати број гледалаца, а остати у домену умјетности?
ВИКТОРИЈА: Публика добро реагује како на класичан тако и на
и модеран плес. Битно је да прича кореобајке има добру поруку, да је музика толико занимљива да публика пожели да плеше с нама, костими лијепи, а да свјетла и сценографија буду такви да се створи чаробна атмосфера. Дјеца су најбоља публика јер су искрена. Она се неће смијати, а посебно неће устати да плешу ако их нијесте инспирисали. Увијек нас охрабри кад видимо најмлађу дјецу како долазе испред бине и плешу током наших кореобајки. Након представе, они чекају извођаче, желе да с њима разговарају. Ти су разговори на обострано задовољство, јер ми волимо да од дјеце чујемо шта им се у представи свидјело и шта би они другачије приказали. Њихове сугестије врло озбиљно узимамо у обзир и служе нам као индикатори за наше даље планове.
МАЊА: Свака досадашња кореобајка је посебна на свој начин. Трудимо се да публици приуштимо добру атмосферу, не само кроз игру и кореографију, већ и кроз одабир занимљиве музике, костима, сценографије, свјетлосних и других ефеката. Посебно се поносимо тиме што кореобајке изводе дјеца и млади. То је риједак примјер активног учешћа дјеце у стварању културних садржаја за њих у Црној Гори.Послије сваког наступа јавља нам се велики број дјеце која желе да се упишу у балетску трупу “Аллегро“. То нас радује и охрабрује да наставимо даље.
Шта бисте савјетовали дјевојчицама, будућим балеринама и балетанима?
ВИКТОРИЈА: Вјера у себе је јако важна. Никад не треба одустајати од снова, јер су они ту да се остварују. Позивам дјечаке који воле плес и музику, да дођу у балетску школу “Васа Павић“, неће се покајати. Ниједан спортиста не може испратити темпо једног балетана. У то су се увјерили многи од њих. Балетани су најјачи мушкарци на свијету – то је моја порука за све дјечаке који желе да психички и физички буду јаки кад порасту. Као што је Марк Твен говорио “плешите као да вас нико не гледа, пјевајте као да вас нико не слуша, волите као да никад нијесте били повријеђени и живите као да је рај на Земљи“.
МАЊА: Не одустајте од својих снова! Само изузетна посвећеност може довести до циља.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
