РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Колико је неки човјек вриједан за своју заједницу зависи, у првом реду, о томе колико су његови осјећаји, мисли и дјела усмјерени на унапређивање живота других људи“ (Алберт Ајнштајн)
Хуманост је једна од највреднијих људских карактеристика. За тако нешто, једноставно мораш да имаш душу. У данашње вријеме мало је људи који препознају туђу муку и одлуче се помоћи колико могу или да укључе друге људе који имају могућност помоћи.
Када сам први пут упознала моју данашњу саговорницу, виртуелну пријатељицу, у реалном свијету сам препознала по широком, сјајном осмијеху, народски речено “од срца“. Знамо да је за смијех, прије свега, потребна искреност, незлобивост, а искрен и незлобив смијех значи веселост. Управо такав осмијех показаће вам цијели карактер одмах као на длану.
Ријеч је о волонтерки године – Јелени Шћепановић.
У интервјуу који слиједи, Јелена говори о првим волонтерским корацима, о искуствима, знању и вјештинама које је стекла волонтирањем…
Нема сумње да је волонтирање изразито несебичан акт. “Трошимо“своје вријеме радећи нешто што није од непосредне користи за нас саме. Како је почела Ваша волонтерска прича?
Сасвим случајно, кроз предмет социјално предузетништво. Погрешно сам схватила један од задатака. Ученици су требали да направе модел по ком би се, хипотетички, нешто урадило за заједницу. Разумјела сам да ми заиста, у пракси треба да реализујемо нешто корисно за друге.
Контактирала сам пет једнородитељских породица и најавила им да ћемо им помоћи кроз добро очувану одјећу, обућу, играчке и књиге за њихове клинце. Тако је све кренуло и од тада се не заустављам.
Многим волонтерима је најбитније да учине нешто добро за неке друге људе или животиње, па чак и биљке, и због тога улажу свој рад и слободно време, а за узврат су једноставно срећни што чине нешто добро. Која искуства, знања и вјештине сте стекли волонтирањем. Да ли је било и негативних искустава?
Негативних искустава је далеко мање, а она су резултат лоше процјене сарадника, погрешног тајминга, слабог маркетинга… Свако искуство, у ком сте у интеракцији са људима, је животна школа.
Учите да балансирате са различитим карактерима, упознајете себе још боље и учите да опростите себи што све није савршено као што је било у вашем малом свијету гдје нема неслагања по разним основама (ограниченог буџета, шкрипца са временом, али и са живцима).
Волонтери су најефикаснији када имају иза себе јаку подршку својих пријатеља и грађана. Колико људи знају да препознају значај догађаја које организујете. Какво буде интересовање и реакција?
Сви догађаји су бесмислени без подршке. Све је више оних који ми нуде помоћ, дају приједлоге… Пријатељи су ту да ме храбре и тјеше кад сумњам у исход. Број људи који су у склопу организованих хуманитарних акција радили оно у чему су добри и то без надокнаде, је импресиван.
Фотографи, музичари, комичари, плесачи, водитељи, спортисти… Ипак, доста пута је подршка знала да се задржи на ријечима или да изостане, али фокус увијек треба да буде на оно што имамо и онима који су уз нас.
Особа сте ведрог духа који сте уткали у сваку пору волонтерског рада. Без новца, своје вријеме и из личне потребе организовали сте велики број хуманитарних вечери. Које су биле прве активности које сте организовали. Да ли су Вам постигнута искуства помогла у неком периоду живота?
Све је почело прикупљањем добро очуваних ствари за пет породица лошег материјалног стања. Услиједило је прикупљање новца за куповину батерија за кохлеарне импланте за осморо дјеце која имају оштећење слуха. Ресурсном центру “1.јун“ помогли смо да се опреми просторија за рекреацију. Такође, потрудили смо се да помогнемо и Ресурсном центру “Подгорица“, као и Дому за старе у Бијелом Пољу.
Радили смо на томе да им, у оквиру наших могућности, обезбиједимо оно што су сами навели да им је потребно. Такође, новчану помоћ усмјерили смо и на лијечење трогодишње Тијане Касалице, а прије мање од недељу дана остварили смо сарадњу са дивним људима из Удружења “Родитељи“.
Све наведено реализовано је кроз културна дешавања: Стенд уп комедије, музичке и плесне вечери, разне креативне садржаје… Све у циљу да се полаже корисна страна онога што нам иначе живот чини лијепим.
Модификоваћу најдражу посвету: “Ведар дух је наша умјетност, али и најефикасније оружје“, а додаћу и “врата која се не отварају ни пред знањем, дипломама, положајима отвориће се пред чистим срцем“.
Ваша фејсбук група “Много-то је сваког дана по мало“ многима је привукла пажњу. Она постоји већ годину дана и преко ње ширите једну лијепу причу из окружења. Реците нешто више о њој.
Група служи да људи добију идеје или упуства како другима да буду од користи. Преко ње, брзо реагујемо кад неко има проблем. Ма колико је све о чему сам претходно говорила знало да буде стресно, чак и онда када није испало онако како сам замишљала, помогло ми је да пребродим неке личне не баш лаке моменте, повратим снагу, нађем смисао и разведрим прво свој, а потом и свијет људи око мене.
Волонтери воле конкретне и смислене послове са опипљивим резултатима. Волонтерску причу успјешно сте изњели па сте у складу са тим од АДП “ЗИД“ у сарадњи са фондацијом “Петровић Његош“ недавно добили награду “Волонтерка годне“. Шта Вам она значи?
За Волонтерку године су ме номиновали они који ме јако добро познају и који су свјесни колико сва та прича није нимало лака за изнијети. Ти људи су и сами често били активни учесници на догађајима. Реакције других, кад су чули лијепу вијест, показале су ми колико повјерење уживам и колико љубави према оном што радим има у онима који то прате.
Сматрате ли да у главном граду има довољно анимација за младе људе?
Као неко ко је у протекле двије године у дјело спровео више од 30 догађаја и кроз њих се срео са бројним талентима, људима вољним да нешто промијене, бројним организацијама које нуде добре садржаје за разне генерације, могу да констатујем да има довољно анимације за младу генерацију јер ми искуство то и потврђује.
Шта желите поручити младима како би сте их подстакли на волонтирање?
Да би поправили ствари у друштву, као и у животу уопште, морају им приступити искрено и нема грешке. Млади су дио заједнице која често треба њихово учешће, а биће прилика гдје ће и њима требати та иста заједница.
Важно је да изграде однос пун повјерења и емпатије. Доста смо свијет “прљали“ критиковањем, сумњама и себичношћу – дошло је вријеме да удружимо снаге. Присјетимо се једног од афоризама Душка Радовића: “Ми вриједимо онолико колико смо другима потребни“.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
