Љето је. Волим то немилосрдно пржење, још ако узмем у обзир олакшавајуће околности да сам на мору. Лакоћа постојања тог годишњег доба је изузетно подношљива. Све је лагано: гардероба, храна чак и литература. Још мало – бодрим саму себе док ножним прстићима дохваћам бетонску ограду. Само још да пребацим и други дио тијела. ХОП. Ето ме. Браво Мила!
Раширених руку, покретима једне гимнастичарке, балансирам између двије викендице у Сутомору и уживам у тој ваздушној акробацији, повремено гледајући у небо. Ноћ броји ситне сате и баш се дивим себи какве све фигуре могу да изведем кад пригусти.
Уравнотежим се моментално кад погледам доље и одока утврдим да би пад био изузетно болан. Није једноставно искочити кроз прозор онако као у крими романима, тихо и лако к’о перце, док ти на врату ”жари” знатижељни поглед комшије из којег исијава ”опет ова мала кроз прозор, дивљег ли дјетета, мајко света”.
Хиперактивна, знатижељна, муњевита, слободоумна, лепршава, истраживачки настројена – баш онаква како приличи сваком достојном, прогресивном људском бићу које хоће више и боље. Комшо, хвала за опаску – мислима одговарам у тој телепатској конверзацији.
Прва препрека успјешно савладана. Сад већ могу да се опуштено спустим ту код ”Бумеранга”. Зна се што то мјесто представља деведесетих – синоним феноменалних свирки, локација која је мелем за уши и музичку душу.
Деведесет и нека година је, жаргонски речено једва сам балавица, али мој константно истраживачки, немирни дух мора да види и чује групу ”Господа Глембајеви”.
Бенд који храбро хода између рока, џеза, попа и амбијентала. Стихови пуни хумора, филозофије, прелијепих емоција, Вита Николића, Његоша … Бенд који носи дух једног времена и универзалну поруку – интелигентну, надахнуту, поучну.
Посебан, нетипичан музички израз из којег ”прште” емоције. Бенд посебности са музиком која долази из душе. Чиста поезија! Рифови ”исијавају” пред публиком која на свирку стиже са простора и ван граница Црне Горе.
Еј, па ”Глембајеви”, заслужују све акробације које сам морала савладати да бих стигла тачно на почетак свирке. Стојим ту на ћошку и вирим док они штелују гитаре. Логично, ко ће пустити једну дјевојчицу да уђе у ”Бумеранг” па се сналазим онако како дате околности налажу. Шћућурим се у неко погодно зидно удубљење, довољно да останем непримијећена, а опет у току музичке магије. Тако у дугој бијелој хаљини која се вуче по земљи, усијаних очију фокусирам се на све што се одвија испред мене.
Знате, то су ствари које нас одреде, то је тај кључни моменат за формирање личности. Рок музику слуша тип људи који воли различитости, open mind, независност у мишљењу, доводи у питање уобичајена мишљења и идеје, показује и склон је формирању оригиналних ставова. А свако друштво вапи за иновацијама и креацијама, макар тако треба да буде.
За мене су ”Глембајеви”, и слични њима, што би рекао Гале из ”Кербера” ”виле и чаробњаци, сви пегази детињства мог”. Кад одрастате уз ”Црни бомбардер”, ЕКВ, Владу Дивљана и сличну екипу, не адаптирате са лако на ”модернизам” који ће услиједити.
Осјетите се некако неприлагођено.
Ја сам само неко ко је одрастао уз музику у правом смислу те ријечи и у то име нећу ни слова посветити свим онима који су исту оскрнавили. У мом тексту нема мјеста за њих. NО, NО!
Говорим искључиво о музици уз коју се опушта, размишља, воли, која подстиче да истражујеш и преиспитујеш све и свашта у разним друштвеним сегментима …
Ух, како ”пуца” ова носталгија док ”Етида (Некад и сад)” на компу управо улази у задњу минуту. Какав петоминутни времеплов! И заиста како некад тако и сад, у мени удара она иста емоција коју сам осјетила испред култног ”Бумеранга” са тим људима који су били узор једне дјевојчице у дугој бијелој хаљини.
”И као да сам негдје то већ доживио све, говорим себи – врати се!“
„Некад и сад, одавде па до тебе и натраг, и опет само” Глембајеви!
Етида (Некад и сад)
Напољу се град љубио са кишом
Преварени вјетар дувао је кришом,
На неку сасвим непознату страну
Док се ноћ подавала дану.
На црквеном торњу ћутала су звона,
Био сам сам, била је и она.
И као да сам негдје то већ доживио све,
Рекао сам себи – јави се!
Некад и сад,
Одавде па до тебе и натраг,
И опет само Ти…
Некад и сад,
Одавде па до тебе и натраг
Моја љубави…
Сад вани је хладно и спрема се снијег,
Још једна зима, још мало туге,
Фењери горе, спавају дјеца,
Стари возови сањају пруге.
И поново вјетар сад дува кришом,
Опет се град љуби са кишом,
И као да сам негдје то већ доживио све,
Говорим себи – врати се!
