РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Човјек који у себи нема ни трунке филозофског смисла иде кроз живот затворен у предрасуде настале из здравог разума, из уобичајених вјеровања његовог доба или народа и из увјерења која су се у његовој свијести развијала без учешћа његовог промишљајућег ума“.
Ово су ријечи једног од највећих модерних филозофа, Бертранда Расела. Онe су ме инспирисале да о темама блиским цитираној мисли говорим са данашњом свестраном саговорницом, докторком филозофије Кристином Бојановић.
Она и ја смо разговарале о филозофији, феминизму, родно сензитивном језику…
Суштина филозофије је тражење истине. Филозофија значи: бити на путу. Њена питања су битнија од њених одговора, а сваки одговор се поново претвара у ново питање. Када се у Вама први пут јавила жеља да закорачите на том путу ка мудрости?
Истраживачки, радознали дух у себи носим од дјетињства, и тај занос, те склоност читању и проучавању су у средњој школи учврстили моје опредјељење и вјечно ме везали за филозофију. Касније сам то и академски обликовала, одабравши студије филозофије, наставивши са магистарским и докторским студијама, а онда се и остваривши као професорка и као преводитељка филозофских дјела. И управо тако: филозофирати значи кретати се, бити константно на путу, односно, што би казао Жил Делез, бити номад.
Пртљаг који на том путовању носимо увијек је крцат и тежак, име му је преиспитивање, рефлексија, мишљење, а крајња сврха, најљепша могућа – докучивање истине, или истинā. Уз истину, знање и мудрост раме уз раме иду и остале, једнако суштаствене категорије, попут етике, правде, љепоте, доброте, а филозофија их све у себи отјеловљује и култивише.
Филозофија је одраз зрелости људског ума. Жена сте која константно ради на себи, надограђује своје богато знање и увијек хрли ка новитетима. Из садашње перспективе, колико је било тешко прећи ту умну километражу?
Занимљиво питање и занимљива синтагма – умна километража. Кад се осврнем, то путовање је било збиља блиставо и лијепо, препуно љубави па стога и лако (колико год ово романтично или патетично звучало). Тај неутаживи, бескрајни ерос тешко је описати, али засигурно је да не бих могла бити срећнија нити испуњенија било којим другим одабиром.
Оно што ми изазива још већу устрепталост, али истовремено и огромну одговорност јесте чињеница да се пут наставља, да тек предстоје значајни, у филозофском обликовању можда и пресудни километри.
Не може се рећи да је процес умног/филозофског рада и сазријевања једноставан; потребно је много читања, писања, посвећености, дисциплине, испитивања и саморефлексије, суочења са свијетом и његовим поретком, игре, али дарови који се добију врједнији су.
Наше патријахално друштво нас је учило да постоје мушке и женске професије, мушки и женски послови, мушке и женске боје. Многи научници се позивају на структуралну лингвистику, наводећи да се у морфологији нашег језика мушки род узима као необиљежен, што га чини неутралним када се говори о занимањима, титулама…
Овакви ставови су данас доведени у питање, јер језик не треба посматрати као одраз постојећих родних категорија, већ као инструмент за креирање и одржавање тих категорија у друштву. Као неко ко се бави феминистичком теријом, објасните нам да ли је у корјену ипак неки дубљи проблем рецимо предрасуда или ирационални страхови. Зашто је феминизам пријетња?
Феминизам може бити пријетња само онима који о њему не знају ништа, који нијесу прочитали ниједну књигу из пера феминистичких теоретичарки/теоретичара или имају предрасуде, а оне су углавном продукт незнања.
Одбијање идентификације с феминизмом долази из патријархалног склопа који види феминизам као пријетњу задатим структурама и мушко-женским односима, па жене које се изјашњавају као феминисткиње бивају обиљежаване стереотипно, као мрзитељке мушкараца, лезбејке, ружне…
Многе жене и саме осјећају нелагоду у вези с тим, те ће пожурити да истакну да оне нијесу феминисткиње. Друге ће се дистанцирати јер енвеоизују феминизам, односно поистовјећују га с пар локалних женских невладиних организација.
Цијела слика много је комплекснија. Питајмо било коју жену да ли сматра да она треба да бира шта ће да студира, да ради, да ли ће и кад да роди дијете, да ли ће партнера да одабере сама или ће то умјесто ње да учини неко други… Тешко да ће иједна остати равнодушна на та питања. А то су свакодневне приче, то су одлуке које се тичу жена и њеног положаја у друштву, то су питања око којих се феминизам свакодневно бори на терену.
Феминизам је у основи борба за људска права. Како феминизам правило читати и разумјети. Који су то друштвени механизми који могу томе доприњети?
Феминизам је једна визија, идеја, начин остваривања социјалне правде. А социјалну правду, друштво једнаких могућности, друштво равноправних грађана и грађанки могуће је реализовати једино уз сарадњу жена и мушкараца.
Проблем патријархата и сексизам морају да препознају сви, како би се укинуо. При томе, наравно, не мислим да овдје мушкарци тек помажу женама, пошто је њима лакше “дејствовати“ унутар патријархата, већ скрећем пажњу на то да сви препознају погубност паријархалне идеологије према којој су пол и род вриједносне категорије.
Морају се мијењати образовни систем и социоекономски услови који подразумијевају квалитетан и достојанствен живот, а све су то нужни фактори суштинске еманципације којој би сви требало да тежимо. Једнако приоритетно и неодвојиво од овога, неопходно је корјенито трансформисати родни систем/процес, односно претворити ауторитарни патријархални систем у демократичнији.
Да ли смо и даље друштво у којем су жене, у одређеним професијама, “морајућа бројка“, а не истинско ангажовање и судјеловање. Колико напредујемо по том питању?
Сва политичка тијела која су створена не би ли се остварила родна равноправност у Црној Гори тек су бирократски механизми посредством којих се жели “угодити“ европским захтјевима и стандардима и испоштовати нужна форма за улазак у ЕУ, али не и суштински промијенити незавидан положај и третман жена на свим нивоима у црногорском друштву.
То најбоље дочарава појава квота која је везана уз потребу да се ријеши проблем подзаступљености жена у политици. У развијеним земљама квоте заиста осигуравају веће присуство жена у политици и мијењају увријежене стереотипе да политика није за жене, те смањују мушку доминацију у политици, док се код нас квоте углавном усвајају због међународног притиска.
Без чврстог женског покрета и разумијевања потребе и улоге жена у политици, квоте нијесу од користи ни женама ни друштву у цјелини.
Жена сама може да мијења свој положај и улогу у друштву.То је чињеница утемељена на свим претходним искуствима кроз историју. Колико су жене, уопште људи, у Црној Гори тога свјесни?
Не постоји цјеловита друштвена свијест о томе зато што се код нас на нивоу културе, традиције и обичаја жена перципира као инфериорно биће, док су мушкарци доминантни, и њихове се улоге, вриједности, понашања и задаци готово увијек врједнују више него женски.
Мушкоцентричност и патријархат као такав уопште се не доводе у питање, већ се беспоговорно и некритички прихватају и од стране мушкараца и од стране жена. И саме жене су углавном патријархално васпитане и, некад свјесно, некад не, прихватају образац којим се намеће принцип вишег уважавања свега што је мушко, било то узимање презимена, рођење мушког дјетета, подјела на “јачи“ и “слабији“ пол…
У држави у којој су сексизам и роднозасновано насиље интегрисани у културу и традицију, и у којој морамо да се боримо за људска права и родну равноправност, не може се говорити о универзалном постојању свијести о томе да се положај жена мора по свим аспектима и ургентно побољшати.
Шта заговарати испред феминизма: једнакост или разлику? И како доћи до консензуса унутар тог заговарања?
Данашњи феминизам на терену залаже се за промјену јавних политика, бори за једнака грађанска права, једнаке плате и могућности на радном мјесту, за репродуктивна права и контролу рађања, фокусира на проблем насиља у породици, сексуалну експлоатацију, трафикинг…Радије можемо говорити о перманентном процесу феминистичке борбе, него о побједама феминизма.
Нама је потребно једно субверзивно знање које се супротставља владајућим идејама и идеологијама, знање чији је циљ да деконструише парадигму онога што се сматра мушким и универзалним, полазећи од критичке анализе и промјене друштвених, родних односа моћи и поретка који их производи. То је феминизам, етика отпора, како на активистичком, тако и на теоријском нивоу.
Бавите се јогом, преводилаштвом (француски и енглески језик), такође пишете поезију… Свестрана сте личност. Које су Вам омиљене одреднице у занимању?
Оно што је мени најзначајније и на шта сам најпоноснија јесу моје професорско и преводилачко биће. Током осмогодишње професорске каријере, стекла сам диван контакт са студентима, и то је искуство које се ничим не може замијенити. Преношење знања, интеракција с новим генерацијама обогатили су ме и додатно оплеменили, и дефинитивно потврдили да примопредаја знања и апсолутна посвећеност томе итекако имају смисла и у данашњем, прилично извитопереном свијету, који све мање мјеста уступа образовању, науци, култури и моралу.
С друге стране, живи однос с књигама и текстовима које преводим, преношење идеја с једног језика на други, траг који превод оставља у народу, језику, литератури и култури, и неизмјерна љубав с којом све то чиним, такође су ми од неописиве вриједности и важности.
Креативну енергију изражавам и кроз писање поезије, чиним то од како сам се “дохватила“ логоса и хартије. Унутрашњи и спољашњи склад одржавам бавећи се јогом, чије бенефите преносим и другима. Још понешто је на листи, (са)знања и интересовања никад не може бити доста, али често понестаје физичког времена за све што би се хтјело.
Неки даљи планови?
Нови преводи су на помолу и радујем им се. Пошто је у току кампања “16 дана женског активизма“, очекујем да ће, барем тим поводом, књига коју сам недавно превела, “Етика полне разлике“, ауторке Лис Иригаре, доживјети промоцију у Подгорици.
Почињем да изучавам арапски језик, и много сам узбуђена због нових пространстава која ћу да откривам. Вољела бих да у Црној Гори могу водити живот у складу са својим позивом, али овдје ми је, нажалост, као независној и слободној интелектуалки, неприпадајућој било каквим структурама и клановима, онемогућена елементарна егзистенција.
Референце су постале сметња а не нужан услов за частан рад. Тако да сам принуђена да своје погледе и жеље усмјеравам изван граница ове државе, у нади да ћу свој номадски кофер пренијети на неко гостољубиво и духом-издашније мјесто. Искушења су неизоставан дио љепоте живота и његове игре с човјеком. Што прије то спозна, вјештији ће хомо луденс бити.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
