РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
Деценијама су у црногорском друштву жене васпитаване са очекивањима да је њихов главни циљ у животу да брину о другима и да се њихови животи “врте“ око активности које воде до ојачавања свих прије него њих самих. Међутим, проток времена и догађаји који су мијењали свијест, односно утицали на слабљење мачо (патријархалне) културе, довео је до помака у размишљању па је данас оснаживање жена и промовисање родне равноправности од суштинског значаја за брже постизање одрживог развоја.
Моја данашња саговорница је самостална савјетница за социјална и дјечија питања у Главном граду, Аета Салх. Она се дуги низ година бави хуманитарним радом, а уз њу иде синоним да је “неко ко помаже свима“. Иако је плаве крви, каже да је најбитније да је из скромне и честите породице. Плијени позитивном енергијом и здравим животним ставом, а важи за неког кога не можете да не волите. На промоцији њене књиге “Процес социјализације родне равноправности“, сала библиотеке “Радосав Љумовић“ била је препуна, а ипак за себе каже да је обична цура из народа.
Аета Салх рођена је у Загребу, а одрасла је у Подгорици гдје је завршила основну и средњу школу. Дипломирала је и специјализирала на Филозофском факултету у Никшићу и ФКМ у Београду (социјални рад).Исте године је уписала магистарске студије на УДГ, смјер родна равноправност на којима је магистрирала 2012. године и тиме постаје прва магистарка родних студија у Црној Гори. Учествовала је на многим међународним конференцијама.
У интервјуу који слиједи, Аета говори о томе колико је црногорско друштво упознато са својим правима како би се за њих моглo и борити, колико смо напредовали по питању родне равноправности…
Прва сте магистарка родних студија у Црној Гори. У периоду када сте уписивали магистарске студије, о тој друштвеној проблематици се није говорило као данас тако да је то био “мач са двије оштрице“. Да ли сте на то гледали као изазов и прилику да промијените стање у друштву?
Родна равноправност је незаобилазни сегмент људских права. О њој се, у вријеме када сам уписивала магистарске студије, много мање говорило него данас, и управо због неразумјевања суштине родне равноправности погрешно је схваћена. Она не подразумијева да жене и мушкарци треба да буду једнаки већ равноправни. Лично сам тада наилазила на неразумјевање, неки су коментарисали да је храброст морална категорија, док су други са подсмјехом говорили о родној равноправности.
Да, свакако да је био “мач са двије оштрицe“, али и изазов да се промијени стање у друштву. На значај односно допринос жене друштву подсјећа нас историја, не само црногорска, већ и свјетска. Неправда би била не споменути реформаторку Марију Терезију која је спасила и одржала велику Хабсбуршку Монархију. Да није било Изабеле Прве, Колумбо не би пронашао Америку.
Још у античкој Грчкој, Хипатија из Александрије је у петом вијеку била посљедња упавница Aлександријске библиотеке. Петнаест вјекова касније, Марија Кири ће својим проналасцима мијењати науку, бити добитница двије Нобелове награде. Клеопатра – кћи бога сунца, владала је и увећела египатско царство, одолијевала чак и великом Риму. Дакле, жене су креирале историју свијета.
Црногорско друштво је мушкоцентрично очувано друштво, а родна равноправност није женско нити мушко питање већ цјелокупне заједнице. Можете ли направити неку паралелу, прије 20-так година и сада, колико смо напредовали?
У Црној Гори смо одувјек имали двојак приступ друштва. Оно које је давало значаја жени односно славило жену кроз пјесме, и друштво које се није лијепо односило према њој. У науци би казали да се ради о “крутим“ и “лабавим“ друштвима. Црногорке су и те како дале значаја нашој историји: Јелена Савојска (за коју се вежу интересантне приче, рецимо моменат гдје је требала да бира између љубави и пријестола), Ксенија Петровић (њени знаменити савременици доживљавали су је као изузетно образовану, достојанствену, принципијелну, карактерну и одважну особу) и многе друге. Можемо констатовати да смо напредовали, имамо више образованих жена и више говоримо о њиховим правима. Међутим, још увијек је потребно много труда да се промијени свијест, да се уложе велики напори како би се постигла родна равноправност на свим пољима.
Одакле се почетак борбе за равноправност мора кретати. Да ли је њен старт унутар породице односно да ли је то њена полазна тачка емитовања како би то била природна процесуалност, а не изнуђени трофеј?
Главну улогу у процесу социјализације родне равноправности чини породица која се може сматрати за централни социјални простор у којем се развија и обликује личност. Након ње, утицај на социјализацију имају вртић и школа. Крајем 18. вијека почињу да се образују и женска дјеца. Протестанти први увиђају значај образовања женске дјеце за породицу. Образовање жена је значајно јер је то њихова прва степеница за улазак у јавну сферу. Након тога, жене почињу борбу за властиту еманципацију (феминистичка аутономија) – са свијешћу да слобода мора бити властито дјело.
Ваша књига “Процес социјализације родне равноправности“ је плод дугог и озбиљног бављења проблематиком родне равноправности у свим сегментима данашњег друштва. У књизи су обухваћени: насиље над женама, друштвено презентовање жене у политици, економији… Има интересантних штива који говоре о лидеркама и лидерима односно разликама међу њима, о симетрији и асиметрији мушкараца и жена и због чега долази до неразумијевање између њих.
Приказали сте жену као јаку фигуру коју је неопходно додатно ојачати, не само на нашем простору већ и шире. Колико црногорско друштво даје простора жени да се оствари у професионалном, породичном или неком другом миљеу?
Историја је свједок тешких услова за живот жене у Црној Гори. Данас су ствари, ипак битно другачије. Њена улога у црногорском друштву се значајно промијенила, што потврђује чињеница да је велики број жена активан у политичком и јавном животу, економији и у сфери умјетности и културе. Оне данас, више од 60 посто случајева, завршавају факултете тако да у односу на мушкарце, у области образовања, морамо констатовати да оне доминирају. Jасно је да жене саме себи стварају претпоставке за еманципацију и подједнаку расподјелу ресурса и моћи у свим сегментима живота у Црној Гори.
Предсједница сте програмског одбора часописа “Женски глас“, за све Црногорке и очување културне баштине наше земље. Часопис је и прилика да се са уважавањем сјетимо жена које су се кроз претходне вјекове бориле за остваривање својих права, за своје мјесто у друштву и историји Црне Горе. На насловници је увијек једна од историјских црногорских личности са укратко представљањем њихове биографије. Како је настао пројекат?
Бавећи се људским правима дуги низ година, па тиме и родном равноправношћу, као незаобилазним сегментом људских права, кроз свакодневну комуникацију са женама и размјени искустава, увидјела сам да су све теме из живота жена кроз историју биле невидљиве, недоступне и нијесу имале своју репрезентацију. Када сам кренула са иницијативом пројекта, наишла сам на велику подршку која је била и од еминентних мушкараца, свјесни тога да треба показати квалитет и традицију који су кроз данашњи начин живота негдје заборављени.
Часопис је настао као идеја да женска искуства учине видљивим нашем друштву. Он је и прилика да се са уважавањем сјетимо жена које су се, кроз претходне вјекове, бориле за остваривање својих права, за своје мјесто у друштву и историји Црне Горе. Због тога ће на насловници увијек бити једна од историјских црногорских личности каo и њихове биографије.
Жена сама може да мијења свој положај и улогу у друштву. То је чињеница утемељена на свим претходним искуствима кроз историју. Колико су жене, уопште људи, у Црној Гори тога свјесни. Колико смо упознати са својим правима како би се могли за њих и борити?
Чувени научник Пјер Бурдије, у својим дјелима, говори и о томе да жене саме прихватају подчињеност као да је природна. Зато је прва лекција коју сам сазријевањем усвајала, са свим успонима и падовима, заправо – самопоштовање. Оно као такво искључује самосажаљење и сујету. Жена, најприје треба да поштује све што јесте – успијех који је постигла, образовање које је стекла, свој таленат за кување – шта год!
Самопоштовање те учи да цијениш свој рад, па макар се он сводио само на рад у кући. Можда нијеси успјешна пословна жена, али си добра домаћица, можда чак нијеси ни то, али си добра мајка. Треба послушати и традицију и религију и у складу с тим градити своје мјесто у овом свијету. Са пуно воље и оптимизма који су ослобођени изговора. Oтуда је и реченица “да жена може сама да мијења свој положај и улогу у заједници“.
У нашем друштву је још увијек доминантан патријахални систем вриједности који чак надјачава законе који су донијети у корист жена (сестра се увијек одриче имовинe у корист брата, иако јој законски припада дио ње).
У Црној Гори се често користи аргумент “то је наша традиција“, међутим такав аргумент нарушава људска права других. На који начин промијенити такву свијест људи. Да ли је образовање и овдје од кључног значаја?
Наша држава се статутом обавезала за залагање за друштво једнаких грађана, уважавајући националне, етничке, вјерске, културне и родне разлике као темељне вриједности развијених демократских друштава. Међутим, иако су закони и прописи на страни жена, традиција надјачава законе. Аргумент “то је наша традиција” не може бити прихватљив ако се њеним подржавањем, у било ком облику, угрожавају људска права других.
Кључ рјешавања овога великог проблема је у породици, а сазријевање друштва, образовање и законска регулатива су механизми којима ће се он постепено искорјењивати. Морамо бити упорни и стрпљиви, првенствено у покушајима да утичемо на свијест жена да нико ни у једном тренутку нема право да спроводи насиље над њима. У супротном, шаљемо поруку да смо постали антивитешко друштво, у коме се изгубила потреба да се стане у одбрану поштења и части.
Који су Вам будући планови. Да ли размишљате о новој књизи?
Никада нијесам планирала. Увијек су ствари долазиле као природни пратилац односно резултат рада.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
