РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Јер што је умјетност него разголитит се на вјетру или окопњети на сунцу? И кад стигнете брду до врха тек ћете се онда почет пењати… тек ћете онда одистински проплесати“ (Халил Џубран)
Прије било чега, плесачи ће вам рећи да су, док плешу, слободни. Док их гледате, рекло би се да су у праву. Грациозно “лете“ по простору и покретима својих тијела изражавају идеје, приче, смисао за ритам и музику. Моја данашња саговорница је, послужићу се описом из пјесме Ђ. Балашевића “елегантна, танка и мистична“ млада жена која је одлучила да свој професионални живот отплеше. Она је Јелена Вукчевић.
У интервјуу који слиједи Јелена говори о првим плесним корацима, како се постаје професионална плесачица и о плановима у блиској будућности.
“Плесач будућности бит ће онај чије тијело и душа буду толико срасли једно у друго да језик душе постане покрет тијела (Исидора Данкан). Како је почела Ваша плесна прича. Сјећате ли се тренутка када сте пожељели да Вам, као у цитираној мисли, плес буде главна спона душе и тијела?
Плес је велика љубав моје мајке. Она је брата и мене уписала у плесну школу са непуних пет година. У том периоду, плес је за мене био искључиво игра и забава. Како је вријеме одмицало, све сам више уживала у разноврсним плесним кореографијама и завољела плес толико да не могу замислити да прође дан без њега. Услиједила су плесна полагања за бронзу, сребро, злато и дијамант као и припреме за такмичења. Освојивши прву медаљу и први пехар, моја срећа је била бескрајно велика.
Како свака умјетност има свој инструмент и средство изражавања, тако је и за плес инструмент људско тијело, а средство покрет. Да би се постигла идеална кореографија односно да би се дошло до озбиљног и професионалног плеса потребно је много времена, упорности и рада. Колики је пут од рекреативног плесања до професионалца?
Поред талента и љубави потребно је издвојити много времена, рада и труда да би постали професионалци у спорту који волите. Припреме за такмичења захтијевају сате и сате усавршавања технике покрета и увјежбавања нимало лаких кореографија.
Професионални плесачи изводе компликоване плесне фигуре, морају полагати за одређене плесне нивое, похађати семинаре, наступати на државним и међународним такмичењима. Такође, морају имати развијен сценски наступ, правилно држање и баланс како би публици што више приближили суштину покрета и плесне кореографије.
Повезаност и усклађеност је оно што је потребно за успјех у свим животним сферама па тако и у плесу. Плесачи ово посебно акцентују приликом одабира плесног пара. Суиграч Вам је рођени брат, Слободан. Вјерујем да Вам је то олакшавајућа околност с обзиром да је за тимски рад потребно повјерење?
Срећна сам што плешем са братом и мислим да је управо то разлог зашто 22 године трајемо као плесни пар. Није лако пронаћи особу која ће вам одговарати по стилу игре, темпераменту и амбицијама. Кад то успијете да уклопите више не постоје изговори и тада је битно постављати нове изазове. Предност коју имамо, као плесни пар, је лакше усклађивање времена за тренинг као и близина јер се често дешава да пред наступ или такмичење вјежбамо и код куће.
Љубав према плесу кроз живот сте изразили на најразличитије начине, а заокружили отварањем плесног клуба “Сонриса“. Колико су Црногорке и Црногорци заинтересовани за овај вид умјетности у односу на период када сте Ви закорачили у тај свијет?
Након много успјеха крунисаним медаљама и пехарима и наше већ стечене потребе да свакодневно плешемо, брат и ја смо отворили плесну школу. У “Сонриси“ су заступљене све врсте плеса за дјецу и одрасле. Чланство је бројно и примјећује се позитиван раст интересената. Полако нестаје предрасуда да је ова врста умјетности намјењена више женама. У прилог томе говори да је све већи број мушкараца који долазе на часове плеса.
Сада када имате искуство у разним стилским опредјељењима игре, како би сте дефинисали разлику између рецимо класичног, латино и карипског плеса. Којем од њих би сте дали предност?
Волим све врсте плесова, али ако морам да издвојим једну онда предност дајем класичним (стандардним) плесовима. То су: енглески валцер, танго, бечки валцер,слоуфокс и квикстеп. Иако почетници преферирају латино игре, кад науче стандард мијењају мишљење. Ови плесови издвајају се по елеганцији, грациозности у покретима и љепоти.
Латино – амерички плесови су: самба, ча ча ча, румба, пасо добле и џајв. Они су познати по свом лепршавом стилу и страственом заносу. Карипски плесови су салса, баћата, меренге, кизомба… Карактеришу их окрети руком и велика варијација корака. У суштини, то су веома једноставни плесови. Када се добро савладају и увјежбају основни кораци, а самим тим и ритам, онда је учење разних фигура веома једноставно. Дјевојке чак не морају да знају све покрете, довољно је да прате партнере.
Учесница сте многих државних и међународних такмичења на којима сте освајали награде. Колико се често одржавају такмичења и колико су значајна?
Такмичења се организују често како на националном, тако и на интернационалном нивоу. Морам поменути међународно такмичење у модерном плесу “Mediterranean Best Dance“ који организује плесни клуб “Хабанера“ из Бара на којем учествују многобројни плеасачи из региона и шире.
Ова такмичења су веома квалитетна и атрактивна, како за плесаче тако и за публику. Такође, посјећени су турнири у сусједним државама, као и европска и свјетска првенства гдје наши плесачи остварују запажене резултате. Окупе се најбољи плесачи из разних крајева свијета да покажу своја умијећа и одмјере снаге са другима. Плесачи су мотивисани када имају конкуренцију, с тога дају свој максимум. После сваког такмичења имају жељу да усаврше плес и буду што успјешнији на сљедећим такмичењима.
“Велики плесачи нијесу велики због своје технике, већ због њихове страсти“ (Марта Грејем). Слажете ли се?
Емоције су оно што ме покреће у плесу. На подијуму радимо оно што волимо, на најбољи могући начин, а то неког из публике чини срећним и у тим људима пробуди одређена осјећања. Без ријечи, плесом можете толико тога да кажете, оком, осмијехом, руком или једноставним окретањем. .
Надам се да ће се плес даље развијати, популаризовати и наметнути као активност од ширег друштвеног значаја. У складу са мојом констатацијом, који су Вам будући плесни планови?
Својим највећим успјехом сматрам што радим оно што волим и што своје знање и љубав према плесу преносим на дјецу и одрасле. Желим да на плес подстакнем што већи број дјеце нижег школског узраста јер је он и одлична тјелесна активност која развија моторику, стабилност, радозналост, жељу за учењем и тимски рад.
Циљ ми је да ангажујем и створим што више младих плесача којима ће плес бити рекреација, хоби, дружење, а некима можда и занимање. Настојаћу да развијам спортски плес у Црној Гори, учиним га доступнијим и да мијењам предрасуде да плес као дисциплина није за дјечаке.
Позивам све младе људе, а и оне мало старије да се опробају у плесу. Неће сви завршити као такмичари, али ће већина нас у друштву пожели да зна који плесни корак више.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
