Највише ме плаше људи без “ваннаставног“ интересовања, без конкретног хобија, рекреације -жеље да виде и науче нешто више од свакодневних обавеза које роботски обављамо.
Невјероватно ми је да постоје они без воље да помјерају духовне границе, испитају своје могућности и жеље да нахране не само егзистенцију већ и есенцију.
Кадгод размишљам на ту тему сјетим се галеба Џонатана Ливингстона из истоименог романа “већина галебова не мари да научи више од основа летења, како стићи од обале до хране и назад, јер их не интересује лет него јело. Међутим, галеб који лети највише – види најдаље“.
Вјерујем да је такав живот далеко лакши, сигурнији, неоптерећујући, не преиспитујеш се и не запиткујеш…
Ипак, није то поента наших живота – пука зона комфора, без помјерања граница и жеље да кроз разноразна интересовања нађемо пут ка себи, а тако и лакше кореспондирамо са другима.
Понуда занимација је бесконачна и чини ми се никад разноврснија. Само је потребно да се опредијелимо за оно што нам највише паше: читање, изложбе, филмови, кување, фотографија, плес, планинарење, пчеларство, баштованство…Просто не знаш за чим прво да посегнеш.
Не знам ко су “опаснији“, људи без хобија или они са хобијем да трачаре о онима са конкретним хобијем, још кад их тај исти удружи – баналности и глупости никад краја, а ћикара никад празна.
Један од најбољих активних начина да смо у контакту са самим собом је да се истражимо управо кроз тај вид занимације.Kада имамо неко интересовање увијек ћемо настојати створити времена за себе и управљати својим распоредом.
Спорт је дефинитивно био једна од мојих најбољих одлука у животу. Било је ту свега почев од одбојке, бициклизма, пливање, трчање, модерни тренинзи попут спининга… Није ми било тешко да се због тренинга будим у цик зоре, а након њега трк кући и спремање за посао. И тако сваког дана, додуше, послије муке мучиш са намјештањем фризуре која се разбаруша од силних покрета, али исплатило се, једноставно се навучеш.
Увијек ме мамио рекреативни спорт. Дуго сам се питала шта је то што ме константно тјера том хобију. Одговор је био врло једноставан – то је “посао“ толико јасан и чист, нико не може да мучки поквари твој резултат, да се грохото смије некој огавној подвали иза кулиса. Једноставно, резултати су ту на OPEN SPACE-u.
Јасно је видљиво колико си добар и колико си труда уложио за сваки спортски замах, што би се рекло – нема лажи, нема преваре. Да и не спомињем бенефите дружења са људима који су исто тако духовно чисти и синергични.
Такмичиш се искључиво са самим собом и ти си тај са ким треба да се избориш. Такође, мамиле су ме и све вриједности које је он одважно пропагирао. Као да полажеш неку спортску заклетву: Обећавам да ћу се трудити из петних жила, да ћу бити фер играч и достојни спортски противник…
Пропагира сјајне вриједности које потпуно спонтано и природно почнеш да примјењујеш у реалном животу, несвјестан си њихове свакодневне конзумације.
Има ли шта љепше од несвјесног грађења личности квалитетне особе, а још када томе придодаш свјесног чињења – смијеши ти се чињеница да си на путу да постанеш комплетна личност.
Морал у спорту се манифестује у фер-плеју илити поштена игра, а под овим се подразумијева часна и витешка борба. Фер-плеј се у основи састоји у поштовању правила и поштовању противника. Прави спортиста се никада у борби не служи нечасним средствима. Он се према противнику односи као према себи равном.
Када побјеђује не вријеђа противника, а када губи умије да сачува своје достојанство и да противнику ода искрено признање. Једино је проблематично што у животу често немамо достојног противника, но ај’ сад, не може све бити практично примјењиво.
Спорт учи самоконтроли, наравно ту васпитање умјеша прсте, али спортиста у теби те снажно повуче за трегере када изреволтиран песницом кренеш да развалиш вилицу бахатом изазивачу, не јер он то не заслужеје већ јер ТИ то не заслужујеш – да се поистовијетиш и спустиш на ниво примитивног хушкача.
Спорт је био и увијек ће бити у служби формирања моралног карактера сваког ко закорачи у његов свијет у којем су сви добродошли.
Он те учи и да повучеш ручну када се намјести прилика да тако маестрално мучки узвратиш жестоки ударац ономе који те је управо на такав мизеран начин и покушао нокаутирати. Ех, кад се сјетим прилика које сам “пропустила“ да узвратим истим таквим потезом.
Само је требало да закорачим у тај фукарски чин и нико – никад не би сазнао, а овај комплексаш би пао у првој рунди…,али не може се против своје природе, ипак је она та која пресуди.
Спортске норме су толико гласне – императив фер – плеја војнички наређује да дигнеш руке од таквог “јуначког“ чина. А није да на секунду не мами демончић и пожелиш да он да завршну ријеч. Ипак, то траје кратко, довољно да изнад главе испари онај филмски облак са тим сценаријом.
И заиста је осјећај ФЕНОМЕНАЛАН, када сазриш и успијеш да исконтролишеш све оне лоше, канцерогене мисли који ти кажу JUST DO IT, а којима удариш одлучно НЕ.
Осјетиш се некако слободно, а изнад свега бесконачно поносно на себе – нијеси подлегао ниским страстима! У себи чујеш тањушни глас CONGRATULATIONS, YOU PASSED THE TEST – YOU ARE HUMAN.
Спорт те научи да кристално јасно схватиш и примјениш ону чувену “једини противник којег имам и којег треба да побједим сам ја и нико други!“ И што је још важније, научићете и да га савладаш. Зато драги моји, шаљем вам спортски поздрав!
