“Оно што жена може из мјеста, ђаво не може ни из залета“, чујем како средњовјечни човјек преноси ту животну филозофију далеко млађем пријатељу док се мимоилазимо на Горици.
У пролазу се благо насмијем, да ли више због саме констатације или озбиљности коју је наратор имао током њеног изговора, са све намрштеним изразом лица који додатно “појачава“ дубоку увјереност те оштре мисли, ни сада нијесам сасвим сигурна.
И заиста, колико су само жене озбиљно истрајне и упорне у намјери да постигну жељени циљ – онај продуктивни, а и онај самодеструктивни, да не кажем сујетни, имала сам прилику да осјетим на својој кожи.
Гнушам се изјаве да је жена жени вук, али нажалост, то што се мени не свиђа не елиминише чињеницу да ће тога увијек бити. Понекад стичем утисак да ниједан мушкарац никада неће погледати жену као што је жена у стању да погледа другу жену и да је погледом “шамара“ и прећутно упути “цркла, каква си“.
И то наелектрисање може да се осјети само између њих, ове енергетски радиоактивне и оне која је предмет тог радиоактивног зрачења, док околина ту ситуацију доживљава “виђ’ како пријатно ћаскају“.
Знате оне што са презирним погледима стријељају mademoiselle пријатног изгледа, а о којима Бајага пјева “ти и твоја коса мирисна к’о свежа река планинска…“ ,елоквентну и успјешну у професији којом се бави.
Е, пуче погибја од оних којима су такве фокус личних неуспјеха. Још ако, стицајем околности, за надређену има неку која не вади цигарету из уста, паузира тако што се завали на прљавим степеницима на улазу фирме, док онај цигар тресе са своје десне стране, тик уз тијело, а вокабуларом јој доминирају искључиво самогласници илити вокали: а, е, и, о, у, наравно да између њих никада неће доћи до заједничкој језика и продуктивног рада – MISSION IMPOSSIBLE.
Ништа јаче од женске љубоморе и ништа теже за постигнут од складних односа између њих таквих. Никад нијесам могла да схватим жене које имају потребу да коментаришу друге жене на начин на који се не би посрамио највећи примитивац или оне које свјесно пакосте колегиници, школској другарици или некој коју познају из виђења тек.
Обично такве, када им mademoiselle приђе, пружи руку и гласно их поздрави са “добар дан“, оне редом, обавезно спуштене главе, узврате једва изговорено “здраво“, а понекад поздрав пропрати онај хепи увјежбавани кез.
То је слично ономе као када ђаци, које учитељица по казни пошаље у ћошак, не смију да подигну главу да по њиховој фаци не би прочитала шта су јој све урадили иза леђа.
Искрено ме занима, осјећају ли СТИД ови Нушићеви ликови или су га одбацили као нешто беспотребно и непожељно јер у њиховим душама може само да скупља прашину. Сматрају ли да га треба одложити поред неког душевног контејнера како не би заузимао простор на којем могу да простру неку другу јалову карактерну особину?
Женска сујета је, драги моји, попут оног далеко чувеног штапа за бацање БООМеранг. Различитих је облика и величине, зависно о географском или племенском поријеклу којем припада, те о намјени.
Wикипедија каже да им поријекло није сасвим јасно – нешто слично, гле чуда, женској сујети. Интернетска енциклопедиа истиче да је најпознатији бумеранг који, ако је исправно бачен, остварује заобљену путању па се враћа на мјесто са којег је и лансиран.
У нашем језику означава враћање, узвраћање. Дакле, закључак: Не бацај оно што не желиш да ти се врати, да те не би пукло свом снагом и оном брзином којом си “штап“ бацио у жељеном правцу.
Жене, жене… похвалимо једна другу, осјећај је фантастичан! Не треба тражити фалинку тамо ђе је нема, поготово код оне жене која искључиво својом добром вољом помогне, учини услугу, пружи руку… Једно пристојно хвала је сасвим довољно.
А опет, са друге стране, безброј је прмјера резултата синергије жена, оне које су свјесне себе, својих квалитета, које се усавршавају и желе да то добро умноже тако што ће се удружити са исто тако вриједним женама.
Колико сам интрервјуа урадила са предузетницама, спортисткињама, научницама, списатељицама, сликаркама које су ме одушевиле својом једноставношћу, смиреношћу и присебношћу у не тако лаким ситуацијама.
Оне знају да је успјех реципрочан. И таквих је пуно само нијесу агресивно бучне као ове друге. Оне су свјесне да се све може, кад се жене сложе!
Није на одмет подсјетити на стару индијанску причу. Једном давно стари Цхероке својем унуку испричао је поучну причу: „Унутар сваког човјека води се битка, попут борбе између два вука. Један вук представља зло – бијес, завист, љубомору, похлепу, ароганцију, самосажаљење, кривицу, гријех, срџбу, инфериорност, лаж, лажни понос… Други вук представља добро – радост, мир, љубав, наду, ведрину, понизност, љубазност, срдачност, дарежљивост, истину, саосјећање, вјеру…
Мали Индијанац се накратко замисли те га запита: Који вук на крају побиједи? Стари Цхероке му на то одговори: ПОБЈЕЂУЈЕ ОНАЈ КОЈЕГ ХРАНИШ!“. Зато драге жене не будимо једна другој овај први ВУК већ ДРУГ!
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
