РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
Елегантну и софистицирану жену можемо одмах препознати по њеном држању, говору и ходу, у лакоћи њеног осмијеха те у осталим детаљима који њено окружење не оставља равнодушним.
Синоним елеганције и префињености је управо моја данашња саговорница ауторка романа “Лифе Лифт“, редовна професорица Универзитета Црне Горе и Факултета за правне и пословне студије у Новом Саду која предаје морфологију и синтаксу енглеског језика, а уз то и анализу дискурса, прагматику и контрастивну анализу, Славица Перовић.
Она за портал Црна Гора говори о свом роману “Лифе Лифт“, колико је тежак пут главна јунакиња морала да пређе како би се уцијелила, зашто је мали број жена у Црној Гори које су се одлучиле за писање романа…
Црногорски језик је са једне стране архаичан, а са друге стране модеран и долази из језика ИТ технологије. Колико је академски миље отворен ка тој врсти комуникације?
С данашњим напретком информационих технологиа, поготово, интернетом, као раскошним шведским столом података, човјек је под сталним терором обиља. У том обиљу информација тешко је да се селектује битно од небитног, да се одвоји оно што је човјеку важно, а што неважно, а то значајно утиче на мисао и на језик којим говоримо и пишемо.
За истраживаче је веома изазовно да установљавају постојаност и брзину промјена на језику, било да се она односи на правописну норму, морфологију или фонологију, али и да истраже размјере и домете које дискурсни и прагматски феномени собом доносе. У енглески језик дневно уђе доста нових ријечи које истраживачи енглеског језика помно анализирају и уносе у званичне рјечнике.
Људи у Црној Гори се пуно баве језиком, о њему говоре кроз причу о националном индетитету и имену. Колико се баве његовом суштином и самим језиком?
Каже се да је првенствена сврха језика комуникација. Заиста, на шта би личио нијеми свијет. Ноам Чомски је недавно иступио с једном радикално другачијом идејом, која је у складу с најновијим когнитивним истраживањима језика. Он каже да је примарна сврха језика наш унутрашњи говор, а то је говор човјека са самим собом, из којег се рађају идеје и који је генератор креативности. Све што на свијету постоји као творевина ума резултат је такве комуникације.
Та ће идеја још да се провјерава, али истина је да у том монологу, који је категоријално преиначен у дијалог, човјек употребљава сопствени идиом и креира сопствену језичку норму и баш га брига да ли су му сви падежи исправни. То је језик по наруџби његових жеља и у сврху његових потреба, стога, мало је битно како се зове, која му је национална одредница и како је нормиран. Битна је идеја која се њиме генерише или идеја која га покреће. А нормиран и стандардизован језик је обавеза коју, свакако, треба цивилизовано поштовати.
Главна јунакиња вашег првог романа “Лифе Лифт“ је новинарка Агнеза Ена, жена са два романтична имена, која живи два живота (у браку и након развода). Има љепоту, интелигенцију, образовање… – све карактеристике које чине једну жену комплетном личношћу. Међутим, то богатво је у једном тренутку штетовано и као да све то није довољно. Шта то још жена треба да има како би била остварена у партнерском односу?
Моја јунакиња са симболичним именом јагњета, путује кроз роман да се на неки начин заокружи, да не кажем, уцијели, и престане да буде жртва, првенствено својих заблуда. Схвата да је удвојена или расцијепљена лажју коју живи као и многи други око ње, а против које се суштински буни. Ти дјелови њеног бића као да имају сопствена имена, које год да се прозове, оно друго изостаје као непостојеће. Мисли да има боље и да може боље.
Тема је универзална, али је суочавање са собом културно обојено у сваком појединачном случају. Оно што је у неким друштвима ствар менталне хигијене, у другим друштвима је случај тешке деконструкције, а однос снага је један против свих. Још када је протагонисткиња жена, умије да буде драматично. У стварности и у доброј књижевности.
“Зашто не може да заживи синтагма лијепа и паметна жена у лијепом Монтенегру који има паметне људе? Зато што би то највјероватније значило и признавање да такве жене постоје. А када постоје, онда се према таквој стварности треба одговорно односити. Е, то већ у Монтенегру доста тешко! Или лијепа, или паметна!“(“Лифе Лифт“).
Жена у Црној Гори као да је сегментирана на памет и љепоту. Дакле, невоља настане када се појави лијепа и паметна у исти мах. Стиче се утисак да мушкарци у сусрет са таквом “силом“ праве стратегију како да јој приђу, савладају, и као завршницу – како да је онемоћају јер њоме на неки начин треба владати?
Данас је веома видљива вододјелница на лијепа и паметна по којој се цијепа женско биће јер је читава индустрија љепоте устала да подупре ту расцијепљеност. Љепотом се лакше управља и лако је кварљива роба. Друга вертикала по којој се данас цијепа женско биће је послушност и критичко мишљење. Жени се, притом, не шаље охрабрење да сама направи избор и да не попусти под притиском породичног или радног окружења, медија или неког другог ауторитета.
Ментално су детерминисане парадигмом искључења, али не и укључења, сви од жене очекују да се одреди оним или и изабере једну или другу категорију и да притом не активира своју вољу па буде цјеловито биће: лијепа и паметна с критичким ставом према свијету и себи с јасним идентитетом ко је и шта може. Да има, не да јој се да, да буде, не да јој други овјеравају њено женско биће.
Невјероватно колико је мала километарска разлика између сјевера и југа Црне Горе, а ипак велика када је у питању културолошки аспекат и размишљање како жена тако и мушкараца. Главна јунакиња, када се нађе у вртлог свог проблема одлази на сјевер Црне Горе, код баке по савјет, а потом код друге баке која живи у Котору.
Вјешто сте описали разговор са двије традиције, брдском(тврђом) и приморском(мекшом), који је, у суштини, дао исти резултат, али је ношење са проблемом мало другачији. Колико Вам је било тешко преточити двије традиције кроз писану форму?
У зависности од тога како различита друштва поставе вриједности пред своје грађане (и како васпитавају дјецу), како комбинују особине демократије и ауторитарности, родне једнакости, еманципованости и традиционалности, емпатије и дистанцираности и слично, такви ће “људски производ“ добити. И женски. Бака из приморја и бака око Престонице различити су ментални склопови, ударе живота различито процесуирају, али се њихове женске судбине, у крајњем исходу, много не разликују.
Моја јунакиња је морала да изнађе свој аутентични пут и то је нека трећа путања, она којом ходају самосталне, самосвјесне и критички настојене жене. То је истовремено и најтежи пут с онолико варијанти колико има жена које се одваже да буду лијепе и паметне, емпатичне и критичког ума, да имају зато што јесу, да воле и буду креативне, да буду корисне чланице друштва. То је резултат еманципације жена данас и нeмали број таквих жена је и у Црној Гори. Оне двије бабе, нису само род моје јунакиње, оне су генеричке преткиње сваке жене која се истински занима за своју (женску) судбину.
“Лифе Лифт“ је роман о жени која долази до става “ово хоћу, ово нећу“ и “ја се питам у једној Црној Гори“. Хероина се добро намучила да би деконструисала тај став према себи и партнеру како би дошла до новог става без жала и мржње. Дакле, изабрала је мукотрпан пут, али њена потрага да се уцијели је вриједела труда. Можемо констатовати да је Агнеза Ена изнад свега храбра жена?
Вријеме у коме живимо је легитимизовано и обиљежено двјема опасним парадигмама: лажних вијести и пост истине. Жене су увијек живјеле у тим парадигмама. То је био свијет мушког устројства у којем су лажне вијести, гласине и манипулације биле њихово легитимно оружје. Страхом од таквог убојитог арсенала жена се држала на задатом мјесту у друштву. У том смислу, увијек је било важније што ће неко о жени рећи него што ће она о себи рећи. Остракирање на основу наведеног и даље је на дјелу, читамо новине. То је дио кључа мушке доминације, али и женске несолидарности.
На тим двјема парадигмама градио се добрано положај жене у патријархалним друштвима и спроводила политичка воља. Није могла моја јунакиња да на почетку романа каже: ово хоћу, ово нећу, али могла је, путујући кроз себе, да каже, ово нећу, ово није достојанствен живот. Хајде да се отиснем у непознато. Да, у том смислу, Агнеза Ена је храбра жена.
Мали је број жена у Црној Гори које су се одлучиле за писање романа, чешће се изражавају кроз поезију. Да ли имате идеју због чега је то тако?
Роман је заметан посао, тражи посвећеност, дисциплину, стални тренинг и усавршавање заната. Подразумијева се да имате шта да кажете и да то кажете на умјетнички убједљив начин. То просто није лако, али људи који се одваже на такав начин постојања, од те тежине бивају зависни. Прочитала сам на стотине интервјуа са писцима. Када би се сажело све што су рекли видјело би се да сви кажу једно исто. Само што неки уз пут пију кафу, други чај, једни устају рано, други лијежу касно, једни су перипатетичари, други статични. Али сви прави, велики, остварени писци су аскете и посвећеници. Мораш да напишеш дневну дозу ријечи или ниси срећaн. И то је то.
Када да очекујемо нови роман?
Вјежбам стално.
