РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
СЛАТИ СВЈЕТЛОСТ У ДУБИНЕ ЉУДСКОГ СРЦА – ТО ЈЕ ПОЗИВ УМЈЕТНИКА (Ј. Беyс)
Пабло Пикасо је истицао да је свако дијете умјетник, али да је проблем остати умјетник након одрастања. Мој данашњи саговорник је дефинитивно неко ко је у тој мисији успио. Он је Мирко Драговић – академски сликар и професор ликовне умјетности у Ресурсном центру “1. ЈУН“.
Овај врсни ликовни педагог, у интервјуу који слиједи, објашњава како препознатљивим колоритом и начином сликања изражава своја најдубља осјећања и сјећања – кистом четкице, кроз апстракције, и како на тај начин сажима маштовито и инспиративно дјетињство.
Умјетници знају спомињати своје дјетињство и говорити о неисцрпном извору надахнућа. Посматрајући Ваше слике закључујем да Вам је дјетињство непресушан извор инспирације. Судећи по сликама, имате душу дјетета коју пажљиво његујете у времену суноврат критеријума и вриједности. Колико је Вама дјетињство важно. Када сте по први пут одлучили да постанете сликар?
Дјетињство је важно сваком човјеку, поготово ако је било безбрижно и пуно радости. Како човјек стари оно му бива као неко уточиште или оаза око којих се скупе накупљени животни проблеми.Тако, бар на тренутак, у машти побјегне на мјесто гдје је био заштићен и сигуран. Из таквог мира, иако је дио нечег имагинарног, почиње најбољи и најискренији процес стварања.
Моје стваралаштво почиње у раном дјетињсту, цртао сам, у својој машти сам био војник, посластичар… Многи су примјећивали мој таленат, али сам то сматрао „игром“ која ми иде од руке. Од седмог и осмог разреда почео сам да се спремам за средњу ликовну школу на Цетињу која је била припрема за Академију у Требињу. У средњој школи постајем свјестан да желим да сликарство буде мој животни позив.То је био мој правац који на свом путу није имао никакве препреке, кружне токове, раскрснице.
Да би се стварало, човјек мора да се потпуно разголити пред самим собом. Искреност у креативном чину је од пресудног значаја. Да ли сте, у почетку стваралаштва, имали проблем да други на Вашим сликама прочитају најдубља осјећања, оно што Вас интимно тишти, весели, забрињава, чини срећним или несрећним?
Својим начином сликања увијек сам се разликовао од других. Сваки експеримент на слици давао ми је даљи мотив за рад. Презирем понављање.То је као да копирам самог себе. То су примјетили љубитељи и познаваоци моје умјетности и схватили да нијесам равнодушан ни као човјек, ни као умјетник.
Трудим се да емоцију максимално пренесем на платно. Захвалан сам многима на подршци да истрајем на свом умјетничком путу. Лијепа и искрена ријеч ми пуно значи.Није лако, али нијесам од оних који праве компромисе.То је мој избор који је сам проткао осјећајем и ставом везаним за ликовну умјетност.
На својим сликама, препознатљивим колоритом и начином сликања, исказујете велику љубав према људима и стварима које Вас окружују. Користите топле боје у пастелним тоновима. Слике откривају слаткоћу и опуштеност. Покретљивост је присутна, ништа није статично.
Ликовни критичар Рафаел Праћи је за Вашу умјетност констатовао да посматрајући слике у једном тренутку осјећамо као да гледамо снимање документарног филма о природи. Због чега сте се опредијелили да природа буде једна од Ваших главних муза?
Читаво дјетињство провео сам уживајући у природи. У тај чаробни свијет увео ме је покојни отац, који је био велики љубитељ природе.Највјероватније подсвјесно у мојим мислима и души угравирали су се најљепши предјели и биљке.Отац је стално говорио:“Ако постоји рај онда је природа рај на земљи“.
Све те топле боје и пастелни тонови то су боје природе. Оне су се стопиле у једну боју – моје душе из које настаје неки „чудан“ и другачији свијет.Ту су сви људи срећни.Стварно бих волио да је тако и у реалном свијету.
Ликовни критичари, Ваши пријатељи и познаници често констатују да је Ваша мисија бити умјетник, бити педагог, прије и изнад свега бити човјек. Парарелно са активношћу сликара, подучавате сликарство дјецу са тешкоћама у развоју у Ресурсном центру “1. ЈУН“. Реците нешто више о педагошком искуству с њима.
Ликовни педагог сам дванаест година у Ресурсном центру “1.ЈУН“. Та дјеца су искрене, добре душе и рад са њима ми представља велико задовољство. Осјећам њихову емоцију као и они моју. Кроз игру и дружење, кроз ликовно стваралаштво заједно стварамо неке нове свјетове у којима се добро сналазимо.
Са дјецом и особама са тешкоћама у развоју у Црној Гори као професор – ментор направио сам око тридесет ликовних изложби. На то сам изузетно поносан јер сам, на тај начин, усрећио велики број дјеце и наравно њихове родитеље.
Каква су Ваша излагачка искуства. Колико је јавност, критика битна за умјетника?
Иза мене је осам самосталних и велики број колективних изложби на којима сам учествовао. Такође, имао сам самосталну изложбу у Швајцарској, која је била добро испраћена. Као што је за умјетника битан континуитет у раду, исто тако је важан и континуитет у излагању и извјештавање јавности о умјетнику.
Наравно, од великог значаја је и ликовна критика.Без сталног појављивања и учествовања на културним манифестацијама умјетник може да упане у замку заборава, колико год био добар. Људи који те брзо уздигну својим срцем, могу исто тако да те спусте у заборав своје душе.
Постоји ли одређени ритуал доласка у атеље, боравка у њему, сликања, посматрања учињеног. Како се уопште одвија процес сликања у Вашем умјетничком микрокосмосу?
Када почињем да развијам слику она, у почетној фази, подсјећа на пејзаж. Боје природе су најприсутније на слици. Разграђивањем форми и пратећи свој стил, начин сликања, улазим у експеримент гдје је свака слика прича за себе. Свака од њих носи посебну емоцију и осјећање тренутка када је настала. Када завршим слику, бирам и назив за њу. За сваку постоји одређени разлог и прича ради које је настала.
Колико пратите рад колега. Кога бисте издвојили из млађе генерације сликара који имају “боје“ у крви?
Свакако да пратим рад колега. У Црној Гори има велики број талентованих, младих умјетника. Волим и цијеним умјетнике који се разликују од других, а опет на свој начин привлаче пажњу. Издвојио бих Горана Ћетковића, Милутина Обрадовића и Едина Капланија.
Неки ликовни планови у скорој будућности. Да очекујемо изложбу?
Спонтаност је код мене пресудна када сликам па је тако случај и са излагањем радова. Волим изложбе које су прозирне, лагане и ненаметљиве, али трају у сјећању. Свакако да ће их бити, али као што нагласих, десиће се спонтано.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
