Соња РАЖНАТОВИЋ: Задовољна и остварена жена је темељ сваког друштва

 

Црногорска списатељица и колумнисткиња Соња Ражнатовић ауторка је два романа “Јана, само привремено у блоку 9“ и “ЕXIT бити другачији, ипак!“. Она на нашој литерарној сцени афирмише другачију, лежернију форму и начин књижевног израза. Ражнатовић за портал Црна Гора говори  шта чита у слободно вријеме, гдје проналази инспирацију и о новим радним побједама.

Соња Ражнатовић

Доста писаца у својим књигама користе приче из живота себи блиских људи. Да ли је то и код Вас случај или се искључиво ослањате на фикцију?

Удио конкретних прича мени блиских и мање блиских људи је врло мали, али је зато удио личних животних ставова и афинитета значајан.

На која питања дају одговоре романи “Јана, само привремено у блоку 9“ и “ЕXIT бити другачији, ипак!“?

“Јана“ је покушала дати одговор на питање да ли и на који начин савремена жена, на нашим меридијанима, може помирити очекивања која од ње има породица, шеф, друштво у цјелини које има мишљење шта треба да буде мисија жене на овој планети, са обавезом коју би она морала имати према себи, и оним што заиста јесте и мора бити њена мисија: да оствари сваки свој потенцијал, на сопствену добробит, а онда и заједнице којој припада. Задовољна и остварена жена је темељ сваког друштва. “Еxит“ је, надам се, дао јасан и прецизан одговор на питање да ли је човјеков избор да истраје на сопственој различитости и одступању од уобичајеног заиста паметан и да ли би му било боље и лакше да усвоји стандардни, очекивани и прихваћени образац понашања који би га поштедио свакодневних искушења и патњи.

Што је све утицало на то да се из једног инжењера и магистра економије развијете у списатељицу?

Од најранијих дана сам имала много интересовања и свако ме је вукло на своју страну: страни језици, књижевност, музика…имала сам и један период који ни дан данас не умијем да објасним, у којем сам осјећала потребу да се докажем себи и свима да могу без проблема да завршим и факултет који нема никакве везе са мојим талентима. Завршила сам Технолошко – металуршки факултет, па ми ни то није било доста, него сам, додуше, у недостатку могућности за запошљавање, магистрирала на eкономском факултету. Писање ми је увијек било негдје ту при срцу. Уз подршку и на велико инсистирање супруга, материјал сам понудила издавачу у форми првог романа. Супруг је био фактор од кључног значаја у том процесу.

Како сте задовољни реакцијама критичара и публике и колико Вам то даје “вјетар у леђа“ за нове подухвате?

Веома сам задовољна, не могу бити срећнија што су моје књиге показале способност да без проблема комуницирају с читаоцима свих генерација, образовних и психолошких профила, али научила сам да сама себи дајем вјетар у леђа. Аутор треба да поштује повратне реакције публике, али не смије да зависи од ње, а од мишљења критичара још мање.

Сматрате ли да је књига најбоља психотерапија?

“Пишем јер ми је прескупо да плаћам психијатра“, чула сам за то. Не бих ишла толико далеко, али сам потпуно сагласна да је писање форма рада на себи која изузетно прија, посебно нама интровертима, који се много боље изражавамо писмено него вербално.

У каквој атмосфери најчешће пишете?

Пошто оптималну атмосферу за концентрацију и фокусирање неопходну за писање тешко могу да обезбиједим, научила сам да се прилагођавам и од датих ситуација извлачим максимум. Могу да пишем и у препуној кафани, у кратким паузама између обављања кућних послова. Користим сваки могући расположиви тренутак, макар на први поглед изгледао потпуно неупотребљиво. Вољела бих да могу да се бар на неких мјесец дана изолујем у кућици надомак од туриста још увијек неоткривене плаже и пишем, пишем, пишем…

Пишете колумне за дневни лист “Побједа“. Откуд жеља за том формом писане ријечи?

Писање колумне ми много значи, даје ми могућност да отворено, из личног угла, недјељом проговорим о неким темама које нас све заокупљају, а о којима, иначе, тешко да бих се вербално изражавала. Оне су ме додатно ауторски ослободиле. Добила сам и потврду списатељске кондиције. Није једноставно на седмичној основи избацити по осам хиљада карактера иза којих мора да стоји и темељно истраживање теме о којој те седмице пишем.

Шта читате у слободно вријеме?

Моји стални апсолутни фаворити су Салман Ружди и Едвард Радефурд, аутор предивних историјских романа о градовима, а с наших простора Светислав Басара и Давид Албахари. То су аутори којима се стално враћам, посебно Руждију и његовој неописиво снажној, свега препуној реченици, “синтаксичкој бомби“ из које емоција и патос кипе на све стране.

Који су Вам будући планови?

Први изазов којем се спремам одговорити је промоција мог другог романа “Еxит“ у Београду, а затим објављивање моје књиге колумни која излази већ годину дана. Послије тога, а можда и упоредо с овим активностима, планирам да наставим започети рад на трећем роману. Нема одмора, а и не желим га!

Разговарала: Миланка Ћоровић

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements