“Снимај, снимај“, усхићено наређује тинејџер “камерману“ док каубојски забацује ногу на школску клупу – сто који ученицима треба да служи као мјесто на којем ће отворити књиге из којих ће црпјети знање за будуће друштвено продуктивно дјеловање.
Из десног џепа вади љубичасту новчаницу, ону на којој је представљена савремена европска архитектура, и полако почиње да гланца ципеле. Детаљно и натенане, да засијају, да се добро зацакле, да се зна којом кремом их је прешао.
Кадгод гледам снимке сличног фасцинантног садржаја, ону линију испод која се ужурбано креће, повучем поново на њен старт и задубим се још једном евентуално два пута. Увијек у невјерици да је то стваран догађај. Овај кратки документарац нијесам вратила на премотавање, а и те како је оставио утисак.
Како је само дошло до овог стадијума?! Сигурна сам да сам поставила комплексно питање за чији одговор је потребан тим стручњака (педагог, социолог, психолог…).
Стара изрека је говорила:“знак великана је скромност, а ситнодушје се вози у кочији самољубља”. Сјећам се да ми је мајка безброј пута понављала ову мисао изнова и изнова, са великом надом да ће ми бити звијезда водиља кроз живот. Увијек допуњујући са оном другом народном пословицом “У добру се не узнеси, у злу се не понизи“.
Када ме је сестрична упитала шта значи скромност, из петних жила сам се потрудила да схвати њено пуно значење, свјесна да одраста у доба “клик“ информацијa, инстант образовања и бомбардовања музике дискутабилне вриједности, оне чији садржаји поручују “бахато, само бахато“.
Почела сам од баналних примјера који говоре да је скромност супротност охолости, затим класичне дефиниције – врлина која подразумијева природно понашање, одсуство надмености и уско је повезана са једноставношћу до тога да је то пуна свјесност своје вриједности и без икакве потребе да тиме малтретира друге људе. Наjпримамљивија јој је била “умјереност у свему“, а ја сам задовољна њеним избором.
Ипак, скромност може да заживи само у карактерним друштвима, плус да друштво одржава хијарархију вриједности. Једино у таквом амбијенту може да егзистира у пуном облику и да се надопуњује на друге сродне врлине. Дакле, школство, здравство, медији, грађани… комплет једна друштвена заједница треба да да свој максимум у тој причи, свака са свог аспекта.
Тужна је слика, ако ћемо право и поражавајућа, да се под шмекерским чином подразумијева гланцање обуће позамашном свотом новца. Није да долазим из палеолитског доба, али јасно се сјећам да се у моје средњошколске дане под шмекерским чином сматрало, примјера ради, када се школски другар Мирко одважио да ми, у препуном школском дворишту, изрецитује “Љубав“ од Алекса Шантића, а поезијом и није био превише одушевљен или када су другари из одјељења цурицама носили торбу.
Технологија никад није била развијенија, информације никад доступније, а стичем утисак да креативност слаби и логично је да као резултат свега тога добијемо бахато гланцање ципела.
Скромне особе немају потребу да себе представљају бољим него што јесу, народски речено “то ти је што ти је“. Отворене су за размјену идеја, толерантне су, клоне се од најјачег отрова – похлепе – неки свијет њима стран. Они који нијесу поборници скромности, од ње бјеже, а као аргументе наводе “да су такве особе стидљиве, повучене, a од тога нема никаквих бенeфита“. Ма је ли, нема бенeфита?!
“Никад нијесам била скромна. Једноставно имам зацртане циљеве које сам успјела да остварим и да нијесам кренула тако загрижено, не бих никада успјела у томе. Нијесам имала стрпљења да дође мојих пет минута, много бих изгубила у том чекању. Вријеме гази… Уосталом нијесам тип особе који је повучен, стидљив, продорна сам и громогласна“, у меморији одзвањају ријечи саговорнице која ми је преносила своје искуство док смо дискутовале управо о овоме о чему пишем.
Каква заблуда! Скромна особа свакако није стидљива, повучена, укочена, незаинтересована за успјех и задовољство у животу, она једноставно није грамзива и похлепна, није бучна.
То није гушење сопствених потенцијала, без бриге, та особина није самодеструктивна, доброг је укуса. Наравно да није могуће да у свим ситуацијама функционишемо беспрекорно, али свакако да треба стремити овој врлини.
Драги млади људи, будући емотивни партнери, родитељи, пријатељи, кумови, колеге, особе са правом гласа… важно је увијек имати на уму да скромност не значи остати без великих циљева и престати стремити ка њима, већ остати једноставан и без надмености у тој мисији, а поготово онда када дохватиш те велике снове.
Remember that when you catch the stars!
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
