РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
УМЈЕТНОСТ НИКАДА НЕ ПРИМА СВИЈЕТ КАКВИМ ГА ЈЕ НАШЛА, НИТИ ГА ОСТАВЉА ТАКВИМ (Т. УЉЕВИЋ)
Није лако бити умјетник, носити са собом тај дар, непрестано га његовати, интезивно радити на њему. За умјетничко стваралаштво, умјетник прво мора да има нешто квалитетно да каже, онда да то умије да саопшти кроз своје дјело, на крају и да зна коме да говори.
Дакле, оно у себи носи одговорност. У складу с тим, за данашњег саговорника одабрала сам несумњиво једног од најизразитијих и најубједљивијих експресиониста савременог црногорског сликарства, Горана Ћетковића.
Горан и ја смо разговарали о његовим сликарским почецима, како настаје његово умјетничко дјело, инспирацијама…
,,Умјетност је жеља човјека да изрази себе, да забиљежи реакцију своје личности на свијет у којем живи” (А.Л.). Игром цртежа, композиције и свијетла настаје слика. Одлучили сте да се умјетнички изразите кроз сликарско платно и четкицу. Сјећате ли се пресудног момента који Вас је инспирисао да умјетност буде Ваш начин живота?
Сликарство је начин живота, а живот, сам по себи, једно умјетничко дјело. Никада нијесам имао дилему око тога чиме ћу се бавити у животу. Још од најранијих дана, кроз основно образовање у Колашину, мој таленат је открио сјајни ликовни педагог, Момир Булатовић. И тада, као и сада, моја водиља је била: сликам, дакле постојим.
Живите и радите у Сутомору – амбијенту којим кружи мирис мора и пјешчане плаже. Дакле, окружени сте фасцинантним мотивима. Одређује ли поднебље и завичај умјетника?
Засигурно да поднебље и завичај одређују сваког човјека, а нарочито нас умјетнике. Као најбољи одговор на ово питање цитираћу чувеног београдског историчара умјетности Дејана Ђорића који у тексту за каталог моје изложбе истиче: ,,Ево, дакле, мајстора из митског завичаја, из рајске и паклене Црне Горе у којој се спајају опори, мирисни и замамни сунчани Медитеран са мјесечевим планинским кршем. Ево сликара који вјерује у сликарство и не чини ништа осим што се враћа ка изворном, ево човјека“.
За Вас често кажу да имате специфичан ликовни рукопис, да су Ваша дјела пуна емоционалног набоја и да се не бојите да на платну ,,проспете” разноврсност људских приказа и уопште духовна стања човјека.
Ликовна критичарка Љиљана Зековић је констатовала да сте сликар и стваралац изузетног ликовног сензибилитета. Да ли вјештом игром ријечи кроз боје на платну говорите о данашњици?
Моје сликарство је психоаналитичка студија човјека данашњице. Међутим, оно је универзално јер сликам и лице свијета, а не само свијет лица. Првенствено се бавим питањем човјека и опстанка његовог духовног бића.
С лица која сликам је стргнута маска, а главни ликови као да воде разговоре са једном цивилизацијом на умору. Доминирају осјећања отуђености, бола, самоће и пролазности.
Бисте ли се икад упустили у авантуру стварања мотива који Вам нијесу тако блиски. Како Ви дефинишете успјех у визуелном умјетничком изражавању?
Однедавно сам се сасвим спонтано упустио у једну нову тему – пејзаж. Сликам предјеле који на моменте дјелују имагинарно, али такође с неким својим дјеловима подсјећају на поднебље у којем су настали. То су најчешће мотиви црногорског крша, руиниране архитектуре и огњишта на која су заборавили људи.
Пејзажи, као и портрети, говоре о животу и неким духовним сферама између човјека и природе – односно свемира. Међутим, потрет ће, за мене, остати вјечна тема и непресушан извор инспирације. Ликовност је оно чему највише тежим у сликарству. Дакле, техничко савршенство, свјежина и оргиналност дјела.
Каква су Ваша излагачка искуства и колико Вам је важно да слике остваре контакт са посматрачима. Да ли сте задовољни како Вас је критика испратила?
Иза себе имам око тридесет самосталних изложби. Излагао сам и на великом броју групних изложби у земљи и иностранству. Учесник сам и значајних ликовних салона на Цетињу, у Београду, Цириху… Такође, и на овогодишњем 52-ом херцегновском зимском салону. Задовољан сам бројем поштовалаца моје умјетности, а томе свједоче препуне галерије приликом отварања изложби.
Што се тиче ликовне критике, она је сјајна. Моје изложбе у Црној Гори и у региону, често су отварали најзначајнији ликовни критичари и историчари умјетности с ових простора.
Поменуо бих нека имена чији текстови прате каталоге за моје изложбе, а то су: Анастазија Мирановић, Љиљана Зековић, Дејан Ђорић, Драган Јовановић Данилов, Маја Живановић, Луција Ђурашковић, Оливера Вукотић, Александар Чиликов…
Дјелује да за слике које стварате треба уложити много умијећа, рада и времена. Кажите нам нешто о том процесу.
Континуитет и продуктивност у раду је главна карактеристика мог стваралаштва. Захваљујући великом раду и времену које проводим у атељеу, моји драматични јунаци су данас обучени у једно неспорно ликовно умијеће. У техничком смислу, моје сликарство је данас скоро на врхунцу што не значи да нема простора за напредак.
Што се тиче самог стваралачког процеса, он се састоји од драматичне борбе са бијелином платна. У тој игри контраста, линија и боја, тамно свијетлих односа, настају слике у једном даху.
,,И љубав и умјетност су репродуктивни облици” (Оскар Вајлд). Многи се жале да недостаје више културе. Да ли је то и Ваш утисак или сте ближи размишљању да у ствари нема довољно интересовања за културу. Колико су Црногорци свјесни горе цитиране мисли. У којој мјери су заинтересовани за ликовну умјетност?
Црногорска ликовна умјетност има сјајну традицију. Увијек смо имали велике артисте. Што се тиче данашњег стања, институције културе морају више улагати у умјетност односно у умјетнике провјереног квалитета. Ликовна публика постоји, а самим тим и интересовање за умејтност.
Судећи по мојим задњим изложбама у Црној Гори, а и региону могу рећи да је интересовање публике било огромно о чему свједочи и велики број посјетилаца на отварањима. Умјетност не смије оставити посматрача равнодушним. Моје сликарство публици нуди спектакл.
Да ли за крај можемо причати о неким наредним годинама, на чему радите и шта то Ваши поштоваоци могу да очекују?
Увијек радим на себи. Кроз умјетност се крећем слободно и спонтано тако да не могу предвидјети у ком ће се правцу ствари одвијати, а оно што је сигурно је да моји поштоваоци могу очекивати нове серије слика, а уз то и нове изложбе.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете потражити овдјеhttp://crna.gora.me/author/mila/
