Поезија је одувијек била синоним духовности, њежности, трансценденталности, платонске љубави, снажних емоција, “ходу по облацима“…
И управо је таква моја данашња саговорница, саткана од најљепших могућих ријечи и емоција – лијепа, креативна млада пјесникиња из Подгорице, Анђела Булајић.
У интервјуу који слиједи, Анђела говори о њеном путу кроз поезију, опште о умјетности и њеним даљим плановима…
Када сте знали да сте пјесникиња, и колико Вам је требало од тог сазнања И декларативног чина до конкретног чина писања. Да ли се с тим талентом рађа и може ли се оно научити?
Да је писање мој позив, сазнала сам јако рано, кад сам била дијете. Проза је заправо мој примарни начин изражавања, пјесме сам почела да пишем на факултету. Мислим да су тад настале прве праве пјесме са конкретним садржајем и поетиком, што је услиједило након сазријевања, много читања и мог тадашњег, филолошког опредјељења. И даље сам на путу ка конкретном чину писања, свакодневно се суочавам са новим изазовима и сазнањима о томе како треба да изгледа квалитетна пјесма. Човјек се рађа са талентом, који се увијек мора надограђивати. Осјећај за писање се не може научити, али се учи начин обликовања тог осјећаја у ријечи.
Колико је данас култура уточиште душевног мира и емотивног задовољства и којим културним садржајима највише посвећујете пажњу?
Култура, нарочито данас, уточиште је душевног мира. У свијету у коме је све важније од умјетности и личних емоција, култура је једино мјесто у које може упловити човјек који и даље придаје значаја унутрашњем простору. Вријеме је хиперпродукције, културна сцена сваког дана изњедри нове садржаје, добре и лоше. Бирам да испратим све што је квалитетно, од позоришта, филма, умјетничких фестивала и наравно, књижевних промоција и догађаја.
Како је ишао пут развоја Ваше поезије. Постоји ли неко или нешто што не заслужује пјесму?
Прошла сам различите фазе писања, претпостављам да је то неки општи смјер у којем се креће сваки пјесник. Од тога да сам писала само у тренуцима кад сам инспирисана актуелном ситуацијом из свог живота, до тренутка када сам почела да разумијем да не мора увијек да се исприча нешто лично. Сад ослушкујем свијет око себе и не чекам надахнуће, већ стихови траже мене. Не, сматрам да све може и треба да добије пјеснички облик. Пјесма трпи сваку тему, уосталом, кроз поезију се и најбоље могу приближити и освијестити неке ствари
Гдје налазите инспирацију. Шта Вас надахнује?
Надахњује ме све што ме окружује. То може бити обичан предмет који уочим у својој соби, непозната особа, промјене у природи. Љепота пјесме је управо у томе што се наизглед неважним стварима може удахнути живот, створити нека прича. Поезија има моћ да повеже ствари које су неповезиве.
Које бисте пјеснике истакли. Да ли постоји неко ко је нарочито оставио утисак на Вас у последње вријеме?
Увијек истичем Фернанда Песоу, он је био и остао мој велики узор кад је ријеч о поезији. Од наших пјесника издвајам Витомира Николића и Бранка Миљковића. Открила сам много талентованих, савремених пјесника, надам се да ће пронаћи свој пут до веће читалачке публике, јер заиста вриједи. Међу њима је Марија Вујошевић и њена збирка „Игра маказама“, Ђорђе Ивковић, Милена Радевић, Илија Ђуровић. Мислим да је сувишно нагласити колико цијеним све пјеснике из Форума младих писаца, они су богатство које наша културна сцена мора његовати.
За крај, можете ли нам открити неке планове у блиској будућности када је у питању поезија?
Планирам да наставим рад на збирци „Лептир у грлу“. Сматрам да је неопходно одрадити још интервенција прије него одлучим да је пошаљем издавачима. Признајем да сам тренутно више фокусирана на збирку прича, коју интезивно припремам.
