РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Срце, памет, интелект и душу ставите у сваку своју активност. То је тајна успјеха“ (Сивананда)
Професионализам никад није одвојен од добре енергије, добре вибрације, упорности, мотивисаности и посвећености. Да би се развијао, мора се стално заливати, хранити и мазити. Они који су професионалци воде се лијепим манирима и развијају тимски дух, јер су свјесни да без добрих односа нема квалитетног рада, сарадње нити подршке.
И управо је такав мој данашњи саговорник. Он је својим примјером доказао да професионализам, таленат и посвећеност воде ка успјеху. Ријеч је о црногорском глумцу Душану Ковачевићу.
Душан и ја смо разговарали о његовим глумачким почецима, колико је процес припреме улоге другачији од представе до представе, даљим плановима…
Умјетност нас чини богатијима, без ње бисмо ми, као и друштво у глобалу, били јако сиромашни. “Она није огледало које одражава свијет већ чекић с којим га треба обликовати“. Када се код Вас појавила жеља да постанете глумац и да на тај начин, како каже Владимир Мајаковски, обликујете свијет ?
Жеља да постанем глумац јавила се још у дјетињству, али прекретница је била Гимназија “Слободан Шкеровић“, четврти разред односно драмске секције са професорицом Зојом Бојанић Лаловић. Сјећам се тачног датума, 18.06.2000. година – два дана пред пријемни испит на Факултету драмских умјетности на Цетињу.
“Театар доживљавам као врховну умјетничку форму, најучинковитији начин да једни са другима подијелимо шта то значи бити човјек“. Ове ријечи легендарног Оскара Вајлда итекако годинама одзвањају у мојој глави. Међутим, не бих се зауставио само на театар, него на умјетност у цјелости. Заиста је умјетност, оно што сви људи мисле о њој, али је слабије конзумирају – храна за душу.
Ништа не може излијечити разум осим душе, као што ништа не може излијечити душу осим разума. Плашим се да све чешће, у овим турбулентним временима, људи губе разум па им зато препоручујем што чешћу конзумацију умјетности, а нарочито позоришта.
Стваралачки процес је сложен и напоран чин и неминовно носи печат личности ствараоца. Људи Вас препознају као харизматичног, енергичног и посвећеног глумца.
Претпостављам да су Вам се, без обзира на те карактеристике, дешавале немиле ситуације које су захтијевале импровизацију, а “онај ко је постао мајстор у умјетности може без штете да заборави правила“ (Мунте). Колико је тешко током саме представе импровизовати Мунтова заборављена правила?
Глумци су оспособљени, барем већина њих, да владају беспрекорном концентрацијом на сцени, али исто тако, спремни су за све изазове који су неминовни у живој, интерактивној материји какво је позориште. Никад се не зна шта се све може десити у току извођења представе, али “show must go on“.
Једног љета, док смо покојни Маринко Маџгаљ и ја играли представу “Маћадо“ на Цитадели у Будви, нестала је струја. Кад смо се нашли у таквој ситуацији, дали смо себи мало слободе и импровизовали, забављали публику у мраку, настављали текст, па опет импровизовали док струја није дошла. Публика је то наградила громогласним аплаузом.
Деси се да партнер заборави текст или да каже реплику која долази на крају. Сценско повјерење и парнерски однос је од кључног значаја. Кад си упућен на партнера и добронамјеран да извадиш њега и себе из нелагодне ситуације, свака импровизација је својеврсна умјетничка етида коју не може баш свако остварити.
Широј публици сте најпознатији по улози у првом црногорском ситкому „Dojč Caffe“, који се бави стереотипима на један метафоричан и духовит начин. Већим бројем епизода успјели сте да уђете у животе и домове људи који су прихватили карактере ликова као и саму форму. Колико је било тешко почети овакав један пројекат у Црној Гори?
Може се рећи да је тако јер је телевизија, ипак најзаступљенији медиј. Драго ми је што је већина људи препознала квалитет серије “Dojč caffe“ иако није било нимало лако направити једну епизоду, а не већ сада, 32. епизоде. Приказивање друге сезоне очекује се почетком следеће године на јавном сервису. Направили смо велики искорак у односу на прву сезону у сваком смислу (сценаристичком, редитељском, глумачком и продукционом).
Црногорско тржиште је мало и није уобичајено да се овакве ствари дешавају у континуитету, па се све своди на инцидент. Оснивањем Филмског центра, видно напредујемо у развитку кинематографије, али морамо још више улагати, посебно у ТВ продукцију, како би произвели црногорски кадар који може на врхунски начин правити такве производе.
Мора постојати јасна стратегија, жеља, воља и разумијевање за улагање у овакве формате. Они су национално благо и по њима ће нас регион, Европа и свијет препознавати, без обзира колико то у почетку било економски неисплативо. На дуже стазе, свакако да је драгоцјено за јачање националног идентитета.
“Буре Барута“ Дејана Дуковског у режији Дејана Пројковског, отворио је нову сезону у Црногорском народном позоришту. Глумачка екипа је пуном снагом изњела ту “балканску менталитетску епопеју“, па је и реакција публике била више него одлична. Можете ли пренијети Ваше утиске?
Посебно ми је задовољство што сам поново сарађивао са Дејаном Пројковским са којим сам постао добар пријатељ. Он је човјек који има знање и занат у својим рукама, али прије свега је веома отворен и добронамјеран према глумцима. Он даје потпуну слободу, а опет, са друге стране, држи све конце у рукама.
Зато су његове представе спектакли и награђиванe широм свијета. Драго ми је што ми је повјерио једну заиста добру и захтјевну улогу. Надам се да сам оправдао очекивања, његова и публике.
У представи „Истрага“, коју по тексту Александра Радуновића режира Стефан Саблић, играте главну улогу – Бога који личи на човјека узимајући неке типичне особине разних структура људи, због чега се некада понаша као професор, диктатор, дијете, квази-интелектуалац, отац, родитељ…
У представи каже „Човјек се рађа добар, а своју представу на Земљи је искварио падом првобитним“. Колико и сами вјерујете у ту мисао?
Свакако да вјерујем. Као Бог, морам вјеровати у оно што кажем, како би ми и људи вјеровали (смијех). Као што сте навели, и у тој улози се смјењује широка лепеза карактера сублимираних у једном бићу, ма ко то он био, што ми представља задовољство у игри пружајући ми широк дијапазон глумачких бравура.
Уживам у њој, а по реакцијама публике видим да и они уживају у представи. Свако ко ми је пришао да честита или изрази импресије питао ме је: “Зашто не траје дуже?“, што је показатељ да се публици представа допада, забавља их и едукује, што је примарни задатак позоришта.
Колико је процес припреме улоге другачији од представе до представе. Рецимо, постоји ли битна разлика од припреме за улогу Никифора Арсењевича Пугачова, представника синдиката и радне класе Русије тога времена, а и Црне Горе овог времена у представи “Самоубица“ од улоге лакрдијаша Тринкула коју играте у представи “Бура“?
Другачији је у смислу да се користе различита глумачка средства и модели игре.Тринкуло је рађен у стилу комедије д`ел арте, а Пугачов на један веома реалистичан начин, са благом дозом карикатуре у смислу мишљења и животних мотива, никако физички, док је Тринкуло и физички веома захтјеван и особен. У принципу, увијек желим да унесем нешто ново, неки нови стил, ново читање улоге или нешто што ће бити карактеристично и непоновљиво.
Публика која често иде у позориште има прилику да ме види у веома различитим улогама, на шта сам посебно поносан. То није нимало лако, чак је и најтеже. Међутим, то је мој мотив због чега се и бавим овим послом.
Глумцу је тијело инструмент у раду. Колико je физички изглед камен спотицања за одређену улогу?
Физички изглед је веома битан, али не увијек и пресудан. Не бих везивао физички изглед глумца са каменом спотицања из разлога што је битније шта глумац доноси од онога како изгледа.
Уједно морам бити контрадикторан и навести да сам управо због свог физичког изгледа остао без неких улога које ми одговарају хабитусом, посебно глумачким, али то приписујем површности и његовању стереотипа. Битно је да глумац буде физички спреман, а изглед ће му донијети оно што треба.
“Људи су увијек говорили о старим данима. Кажу да су стари филмови били бољи, да су стари глумци били толико велики. Али, ја не мислим тако. Све што могу рећи о старим данима је да су они прошли“ (Кирк Даглас). Колико сте сагласни са Дагласом?
Слажем се. Треба живјети сада и гледати у будућност, то је извјесно. Прошлост не постоји.
Који су Ваши будући професионални планови?
Управо завршавамо пост продукцију и монтажу серије “Dojč Caffe“, а припремаћемо промоцију и маркетинг. Почетком године, радићу филм са Горданом Кичићем у којем дебитује као редитељ, чему се посебно радујем.
Припремам и филм који планирам да продуцирам, мислим да ће бити хит комедија, ако се склопе све коцкице. На љето већ улазимо у трећу сезону “Dojč Caffe“-а, тако да имам пуне руке посла, Богу хвала.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
