КОЛУМНА: Оставио је “траг у бескрају“

 

ПИШЕ: Миланка Ћоровић

“У Сплиту, око пет сати ујутру, када се буди нови дан, преминуо је музички великан Оливер Драгојевић“, саопштава препрознатљиви радијски глас.

-Шта је, што си тужна? – пита ме отац забринуто.
-Јутрос ми је преминуо велики пријатељ, одговарам, а низ лице се скотрља пар тешких суза.
-Знам, и мени је.

Постоје људи чији је таленат прави благослов, који га несебично дијеле са нама “обичним смртницима“.

Њиме нас подсјете “што то бјеше љубав“ и да вјерујемо у њу “јер љубав је све“, да није срамота на сав глас признати “љепото, недостајеш ми чежњо, да те љубим њежно, њежно“, да се запитамо “тко сам ја да ти судим“ и “ћа је живот венго фантазија“. Они, који својим дјелима учине да ово животно путовање буде племенитије, љепше, лиричније, боље…Они који оставе неизбрисив “траг у бескрају“.

Оливер Драгојевић ФОТО: БЕТАПХОТО/ХИНА

Чак и вијест које смо се дуго прибојавали увијек буде неочекивана. Отишао је човјек који је уткан у наше дјетињство, одрастање и свака његова пјесма веже за неки посебни дио живота. Својим одласком муњевито је растужио многе широм простора бивше Југославије па и шире.

Тај страни човјек, а опет увијек присутан кроз разне животне фазе, временом смо почели доживљавати као неког свог. За мене, он је увијек био ту негдје, као неки далеки рођак, а по сензибилитету близак.

Знао је у својим интервјуима изнијети лијепе, мудре мисли:“Тежак живот човјека намучи, али научи: никоме се не треба ругати, никоме судити, никоме зло чинити, никоме одмоћи и увијек помоћи“. “Престали су се људи додиривати, контактирати. Не знам куда то води. Не знам шта је срећа? Шта значи дознати све?“.

Оливер Драгојевић није био само остварен умјетник већ и личност са ставом. Својим стваралаштвом нас је изнова упућивао гдје срећа станује јер је био, као и његове пјесме – чиста емоција. Људи су га вољели и због карактеристика које красе све великане – једноставности и приступачности.

Кажу, волио си гледати у море “тајну која дише, мрижу што вуче у тамне дубине све кроз писму у даљине“.То је, осим музике, како тврде они који су ти били блиски, био твој интиман свемир и било што друго као да те уопште није занимало. Барем не у толикој мјери, а знамо да се с морем може сјединити само тиха, мирна и изнад свега чиста душа.

Не могу издвојит ниједну пјесму, то би било немогуће. И оне у којима нијесам проналазила своју тренутну ситуацију, осјећала сам их и сажиљвјавала са њима. Његовим одласком осјећам се к’о да ми је неко одрезао дио дјетињства.

Оливер је успио пробудити све најљепше људске потенцијале, притом нам је пружио утисак да смо сви на истом задатку, с различитим улогама, али истим циљем – обојати међуљудске односе и сам живот бојама љубављи.

ФОТО:цроатиаwеек.цом

У питању је човјек који је задужио музичку сцену региона и којег ће се многи сјећати по добрим вибрацијама, живјети и даље с његовим безвременским пјесмама.Туга се, као и љубав, не може мјерити, а недостаје колико се и осјећају његове пјесме – неизрециво.

Освјежио је оно што одрастајући често изгубимо – ЕМОЦИЈЕ, а то је вјешто преносио непоновљивим гласом, кроз музику. Љубав је била његов основни зачин.

Данашња мисија сваке пробуђене особе је да преноси своју чисту свјетлост и енергију окружењу. Оливерe, хвала на чистим емоцијама које си дијелио са нама. Своју мисију на овом свијету си испунио. Oтплови мирно својим морем!

“На пут ћеш поћи и много тога
собом ћеш понијет из срца мога
и стат ће вријеме и блиједит зора
остат ће само тишина мора.

Дани ће расут снове што живе
са твојом пјесмом и пјесмом риве
уснут ће мјесец у крошњи бора
на тебе сјећат тишина мора“.          (“Тишина мора“)

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements