КОЛУМНА: Сине, мислим шћери!

Имам два сина, одговара Црногорац када га питају колико има ђеце, а има шесторо. Четири чоре не помиње. Још страшније звучи када жена каже “једине мајчине очи“ за сина иако јој је бог даровао и шћери. Добити сина – притајена жеља и обавеза према братству и племену пратила је Црногорце као усуд. Историја је оставила опасан траг.

Станислава, Стана, Станимирка… имена са задатком и великом обавезом. Тек што су се родиле, а носе терет да прекину низ и буду посљедња кћерка у породици. Морају да дозову још нерођеног брата кад већ саме нијесу могле да то постану.

Како ли су се само дрзнуле да буду оно што им је природа одредила. А не, не може то тако, убиће је и прије него ли се роди и све тако док се не опамети и схвати да на овај свијет мора доћ као “дика и понос куће“.

Да се отац подичи сином јер са њима то не може – не могу бити пушконоше, нити мегдаџије, ни насљеђивати барјактарство, племенско старјешинство, а тек што не могу продужити презиме… Како се само пуца из пушке када се роди јунак, а за женско се није знало ни да је рођено. Родити мушко, сина насљедника, дику бабину и ђедину, понос теткин и ујаков, живот татин, мамин… Ђе се изгуби оно “нек је само живо и здраво?!“

У каквом свијету живимо постало ми је јасно када ми је трудна другарица рекла “Како сам срећна што носим дјечака, нећу бити под притиском да одмах рађам друго. Да носим цурицу већ у порођајној сали бих морала да листам рецепте по којем се прави мушко дијете, схваташ?“ Шта схватам? Рецепт?! Па кад правим ручак не гуглам рецепт, али ово сам, након наше мале полемике, просто морала да потражим у невјерици да тако нешто заиста и постоји.

Отварам, а наслови се само нижу: “Како да добијете дијете жељеног пола“ (читај мушко), “Како направити сина“, “Темпирајте пол дјетета“ и то све са хрпом коментара и размјене искустава, а ријечи подршке пљуште на све стране – само истрај, уз тебе смо, буди упорна, не одустај олако… Спомињу се разне биљке, минерали, препоруке како треба ходати, а онда иде друго поглавље “бабске приче“ – ако је трудници “узак“ стомак родиће сина, ако је мушко, раније ће се породити, ако трудници не смета да једе јагњетину – добиће дјечака…

Тако стигнем и до прича да у старој Црној Гори када невјеста дође у дом, а потом занесе, бабе гледају па веле: “Ваља ово, широка је у крста и зори се док иде – носи женско, ђаволи је позобали или “зашиљио јој се стомак, а укрива се док пролази – мушко је да нас бог обрадује“. Углавном, то су читаве једначине и сложени математички задаци.

Осјећала сам се као да сам упала на сајт неке озлоглашене секте која те просто “гута“ и игра по јако опасним правилима. Кликнула сам онај знак спасења Икс и побјегла од те виртуелне заједнице, али ме онда сачекала ова наша.

У једном од оних “никад краја“ редовима за плаћање рачуна, да вријеме брже прође, почнемо разговор једна госпођа и ја. Прича има сина, и као свака поносна мајка, почне о његовим успјесима у спорту, на факултету, карактерним особинама. Заиста је лијепо гледати жену која са искром у очима говори о томе како је њен мезимац на добром путу да постане квалитетна особа. Каже “само њега имамо, он нам је све“ уз дубоки уздах.

Прође непуних 15 дана, сретнем исту госпођу на тргу Вектре са једном јако лијепом младом женом. Јавимо се, мало попричамо и каже ово ми је шћер. Шћер?! Како сам само била затечена, морам признати да сам ђевојку погледала  као неко митско биће јер ми је кроз главу прошла “само њега имамо“. Збуњено сам рекла, али Ви имате само сина! Mоја полу констатација, полу питање код ње je изазвало само “шта сам то погрешно рекла?“

Враћам филм у глави и преиспитујем се да ли су ме родитељи ословљавали са сине и заиста не могу да се сјетим тога момента. Додуше, дешавало се да им се омакне име једне од нас три односно да се упути оној која није власница тог имена. Захвална сам им што су ми дозволили да волим то што јесам ђевојчица –ђевојка  – жена, што су ми се обраћали у складу са оним што ја заправо и јесам ОНА.

Када се обратимо женском дјетету са Сине то звучи као оно када за black man-a кажу “nigger“, у преводу – оставља утисак да је сврха потцјенити оно шта јеси. Само по себи предивно звуче и једно и друго када су упућени на праву адресу!