РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић
“Умјетност није оно што видиш, већ оно што учиниш да виде други“ (Едгар Дегас)
Неко је једном лијепо констатовао да човјекова нагонска потреба да се одбрани од заборава и супростави законима пролазности, тјера га да ствара умјетничка дјела користећи при томе материјале које му сам живот пружа (језик којим говори, ријечи, оловка којом их записуje…).
Материјале које користи мој данашњи саговорник нијесу нимало наивни за обраду. Изискују умну и физичку снагу, промишљеност и креативност… Ријеч је о црногорском вајару Милији Стојановићу.
У разговору за портал Црна Гора Милија је испричао како у тој својој свестраности види самог себе, гдје проналази инспирацију и како настају његова умјетничка дјела.
“Ограничења постоје само у нашим умовима. Ако користимо машту, отварамо свијет бесконачних могућности“ (Џејми Палонети).
Када сте први пут осјетили потребу да закорачите у свијет из горе цитиране мисли односно да будете креативни, да стварате и обликујете форме. Како сте завољели вајарство?
Одрастао сам на селу и као дијете сам највише волио да се играм поред куће, у близини брдашца пијеска и земље и правим разне фигуре и облике.Током одрастања није се много промијенило; увјек сам нешто правио и конструисао, од било чега што бих нашао у подруму. У основној школи, најдражи предмет ми је било ликовно васпитање и много сам цртао.
Сада, када мислим о том времену, схватам да није ни постојао период или тренутак када сам нешто осјетио или одлучио нечим да се бавим. Једноставно сам наставио да радим нешто што волим, тако да је Академија ликовних умјетности била логичан слијед догађаја.
Који су то елементи друштвене стварности које осјећате и спроводите кроз рад. Како су настајали радови и шта је све утицало на Вашу вајарску поетику?
Нијесам од оних умјетника који имагинацију, мотиве или неки материал у раду “чупају“ из конкретне стварности, збивања, догађаја из прошлости или садашњости па се то увијек завршава причом о тешком животу, мукама, ратовима и разарању односно неким баналним гримасама на платну. Могућа је и тема “слатког живота“, море, голишави актови или једноставно очараност сунчаним пејзажем… Увијек ми је таква умјетност била помало приглупа.
Занимљив ми је психолошки моменат стварности који постоји у свему; у изразу лица, стварима, облицима, сјенци на тротоару, детаљима, амбијентима у којима бивамо и способности да запажамо занимљивости, необичности. Способност да преко облика и површина испричамо своју причу.
Ради се о интимном стању, нечему што носимо у себи; спољашњи утицаји су мање битни. Мисао може бити ослобођена било какве асоцијације из стварности и сведена на добар облик, површину, неке односе у ликовном смислу јако изражајне и личне.
Умјетник сте који свакодневно осваја простор снагом стваралаштва. Радите искрена и упечатљива дјела. Шта покреће Ваше креативно биће на стварање?
Потреба да се изразим кроз рад, да материјализујем неке замисли и створим нешто ново. Волим да размишљам о томе, пролазим кроз процес стварања и забавим се.
Тај процес није увјек лак; радим на разним материјалима, али увијек се у току рада отварају нове могућности, открива се димензија више. То је стање у којем се најбоље осјећам и које штити биће од свакодневних навала испразних информација, идиотлука и глупости.
Микеланђело је тврдио да скулптура већ постоји у камену и да чека да буде ослобођена руком мајстора. Дјелује да за скулптуре које стварате треба уложити много умијећа, рада и времена. Кажите нам нешто о том процесу.
Што се тиче тог процеса није се ништа суштински промијенило од Микеланђеловог времена. Данас постоје неки алати за бржи рад, међутим камен се обрађује скидањем вишка, као и тада, гдје је потребно владати масама, имати осјећај за мјеру, познавати материјал. Камен најмање дозвољава грешке јер превише одузетог се не може вратити назад.
Сваки материјал тражи другачији приступ због различитих својстава истих. Потребно је поштовати процес и прије свега имати занат у рукама. Имагинација не значи ништа без техничке способности да се то спроведе у дјело, и обратно. Важно је осјећати материјал и прилагодити му се.
Народ који изгуби своју културу и жељу да се храни истом, изгубио је и своју самобитност, изгубио је и смисао свог постојања и то није само ствар деградације у култури, тако је напросто у свим сферама у животу. Шта мислите, колико смо као друштво свјесни да је умјетност битна за одрастање и формирање неких основних личних ставова?
Тешко је очекивати неки друштвени однос према умјетности у земљи са оваквим економским стандардом где су ствари прилично побркане. Много је аматера на важним мјестима културних институција и магистара који возе такси. Потребно је прије свега, да као друштво, имамо осјећај за животну средину, критички став по питању свих сегмената друштва.
Кад престанемо да избацамо смеће кроз прозоре и бетонирамо природне љепоте онда ће се створити услови да осјетимо и нешто више.
Уколико би телевизијски програм који користимо за презентацију старлета и клошара искористили да разговарамо о умјетности и представимо нечији рад, онда би и битност културе и умјетности постала јаснија ширим друштвеним круговима.
У малим срединама, са бурном историјом, умјетност и сврха исте је нешто што је још увијек неразумљиво. Потребно је вријеме и колективно сазријевање у свим сегментима друштвеног уређења. Умјетност је прилично деликатна; допријети до ње и осјећати њен значај може само један мали број освијешћених и слободних људи.
Учесник сте бројних интернационалних симпозијума скулптуре. Ваше скулптуре се налазе на јавним просторима у Црној Гори, Румунији, Албанији, Бразилу, Аустрији, БиХ, Македонији.. Колико Вас је то стваралачки богатило. Каква су Вам искуства?
Имао сам среће да радови које сам слао на интернационалне конкурсе буду препознати и тако изведем неколико великих скулптура за јавне просторе. То је од суштинског значаја за умјетника јер на неки начин наставља да постоји кроз своје дјело, промовише себе и своју земљу на неким другим просторима. Познанства која се тамо стекао међу умјетницима са свих страна свијета су од немјерљивог значаја.
Свјесни смо да вријеме пролази, а да остају умјетничка дјела која се гледају, око којих се људи окупљају и о којима се пише. Кадгод направим скулптуру великог формата за јавни простор имам осјећај да сам урадио нешто трајно и значајно.
Аутор сте више скулптура споменичког типа (бисте у бронзи, монументалне скулптуре у камену, рељефи у камену…) Какав је осећај знати да се људи договарају за састанке узимајући као локацију Вашу скулптуру?
Нијесам о томе размишљао. Лијеп је осјећај ако је тако. Међутим, код нас још увјек нема зрелости у смислу културе одлазака на изложбе па тако ни навике сагледавања умјетничких радова који се налазе на јавном простору око нас.
Евидентно је незнање и недостатак радозналости чак и према оним доступним умјетничким дјелима великих југословенских аутора којих има по нашим градовима. Кад замишљам сцену састанка код нечије скулптуре прва ми је асоцијација да је та локација изабрана због згодне заравни за сјести или доброг кафица у близини.
Ипак је потребно вријеме за колективно сазријевање; неопходно је много ствари ставити или вратити на своје мјесто. Нијесам сигуран колико је културно – образован човјек пожељан данас. Међутим, има и културно зрелих појединаца који су читали, интересовали се, путовали и нешто тамо видјели. Они дају наду да ћемо се и ми мало модернизовати и опустити.
Које умјетнике бисте истакли из Црне Горе, а да су Вас на неки начин инспирисали односно утицали на почетку стваралаштва?
Морам признати да ми ликовна поетика домаћих умјетника никад није била привлачна. Кад то кажем мислим на старију генерацију која би могла бити инспиративна неком ко је на самом почетку, студенту који открива један нови свијет. Увијек ми је то стваралаштво било старомодно и зачаурено у неки локални клише.
Оно добро и свјеже што се могло примијетити било је код појединих младих умјетника, чак и студената који су се истицали неком ширином, маштовитошћу, отвореним и храбрим приступом. Бављење умјетношћу је исувише интимно стање које би вас прије или касније требало суочити са самим собом и ослободити било каквих утицаја.
Шта тренутно стварате. Који су Вам даљи планови?
Тренутно радим на серији скулптура у камену са комбинацијом неких других материјала. Разрађујем неке облике којим се занимам у задње вријеме, конструишем их и комбинујем са неким потпуно нетипичним садржајима. Разматрам успут нове начине и рјешења у раду. Као слободан умјетник имам периодично ангажмане и на неким другим пројектима.
Цртам, радим скице и моделе за монументалне скулптуре. Имам отворен позив за гостујућег професора на предмету скулптура на универзитету Цхианг Маи на Тајланду, на годину дана у 2019.години, а гдје ће бити и уприличена моја изложба цртежа. Планирам изложбу и код нас, међутим излагање није нешто што је покретач и сврха мог рада. Увјек кажем да имам себичан приступ овом послу; радим да бих себи удовољио и мало се забавио.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/
