ПИСМО

Пише: Миланка ЋОРОВИЋ

 

Руком шалтам по гомили ситних ђаконија начичканих на самом улазу локалне књижаре. Ма, мора да је ту – бодрим се, док мислима дозивам заборављено средство комуникације.

Знате, онај правоугаони чисти бијели папир гдје се ручно исписивала нагомилана емоција.То је заправо форма унутрашњег дијалога, садржи потребу, промишљања и ставове према особи коју смо проживјели или проживљавамо.

Трагам за том хартијом од вриједности па немилосрдно “копам“ по шаренишу којечега. Коначно! – изустих с благим осмјехом халапљиво хватајући фокус мисли – ПИСМО. Као и све друго, тако и писмо морам да доживим кроз мирисе па га објеручки пригрлим и упијам.

Баш асоцира на безбрижности, њежности, сигурности и безусловне љубави – констатујем полугласно, док ме у тој еуфорији, у пролазу, “качи“ госпођа неумољиво куцкајући по мобилном телефону – устаљени шаблонски призор данашњице. Ух, ти људи роботи.

Елем, волим звук гужвања папира док руком развлачим ново налив перо, притом инсистирајући на лијепо исписаним словима. Љеворука сам па ми слова добију благи талас удесно, док ређам ријечи до неког мог појма перфекције. Оголим емоцију, потпуно се уживим у то претапање мисли у осјећајност и на крају коначну ријеч јер “има много тога о чему би могло да се пише, али не и да се говори”.

Изгубим се – ПУФ, нестанем у писаној магији. Нема ме. Чини ми се да, у том лебдењу, чак и физички попримим неки космички облик – “she’s just a cosmic girl, from another galaxy, she’s from a cosmic world…“.

Тврдим да се веза између “магије“ и језика одражава кроз вјеровање да одређене ријечи, могу утицати на свемир, односно сву нашу околину. Ми смо оно што причамо односно пишемо – Тачка.

– Изволите, можда могу да помогнем – из тог пригушеног монолога, трже ме глас и грубо врати у дигиталну реалност. Што сам сва тако ретро – сањалачки тип, критикујем своје главне карактеристике, а заправо их силно волим.

– Пише ли више ико писма? – питам продавачицу, помало очајнички  и молећивим погледом, вапећи за потврдним одговором. Упућује ме на сталак са пар њих, ваљда на тај начин сугерише да писмо ипак неко пише.

И заиста, језик је круна свега! При томе не мислим на наставу језика, граматику и правопис. Особа која не зна изразити своја осјећања је емоционално закинута, грубо речено – осакаћена. Итекако је важно његовати језик, размјењивати мисли, вјежбати га, освајати не само свој простор духа, него и вањски свијет обогаћивати га тиме што осјећамо.

Е, заправо је то оно што писма чине од нас. Цвјетала су када су људи разговарали и размјењивали плодносне осјећајности. Како се тада лијепо писало, слушало, осјећало – истински! У њима се крије милион различитих појавности, ЉУБАВИ и СТРАСТИ, у њима се крије љепота кроз осаму. Осама се затим остварује у свом контрасту и постаје сусрет, релација.

Папир и стваратељ, један на један.Гледају се, мало кокетирају, зближе се и крену – слово на слово, ријеч на ријеч, преплићу се и стварају нову писану љепоту.

И хајде, признајмо – Не постоји узвишенији разлог писму од печата забиљежене мисли између двије емотивно повезане особе у тачно одређеном тренутку времена. Транспорт емотивног стања једне индивидуе ка другој у најљепшем могућем облику –  Ријечи. Такво дјеловање позива на сензибилност срца у свему животном.

Написати писмо значи посветити се некоме, одвојити се од устаљености и дати се умно и осјећајно. Фокусирати се на савршен судар мисли и емоција на истом мјесту – ПАПИРУ. Писмо значи – дати себе. Онда иде она чувена завршница, „ударање“ маркице на коверту и њено затварање.

Носећи писмо на пошту, цијелим путем размишљам о тој особи – како ће се осјећати, мислити, дисати, и шта ће имати да каже кад га прочита. Замишљам тај израз лица, начин на који отвара писмо, покрете руку, уздах, мимику, поглед, боре које се мрешкају од смјешка проузрокованих мојим писаним ријечима. За коју ријеч, слово, знак интерпункције  ће се „закачити“ и колико ће га додирнути. Како ће и да ли ће прећи, још једном, све из почетка, колико пута ће му се враћати…

У једно сам увјерена: када отвори своје сандуче, заблистаће. Јер нико није равнодушан на љепоту ријечи! И тако је било некад, а тако може бити и сад – јер убијеђена сам – Никад није до времена, до људи је!

Зато папир у руке – and Write It Down.

Advertisements