РАЗГОВАРАЛА: Миланка ЋОРОВИЋ
КАД БУДУ СВИ РОКТАЛИ СВОЈИМ СВИЊСКИМ СРЦИМА, ПОСЛЕДЊИ КОЈИ ЋЕ ЈОШ ГЛЕДАТИ ЉУДСКИМ ОЧИМА И ОСЈЕЋАТИ ЉУДСКИМ СРЦЕМ БИЋЕ ОНИ КОЈИМА НЕ БЕЈАШЕ СТРАНО ИСКУСТВО УМЈЕТНОСТИ (Д.КИШ)
Негдје сам прочитала констатацију да би се даровитост отелотворила у стваралаштву, неопходна је констелација особина које чине конструкцију личности – чија је окосница управо стваралачки порив.
Дакле, енергија, вријеме и напор, ванвременска димензија, мултигенерацијски домет и педагошки карактер поруке свијету учиниће да се даровитост реализује у стваралаштву. А стваралаштво мог данашњег даровитог саговорника су савршено елегантне, хармоничне, препознатљиве скулптуре. Он је црногорски вајар Ристо Радмиловић.
Када сам Риста питала да ли је расположен да радимо интервју рекао је ,,У принципу да, али прво да видим како постављаш питања“. Одговоре је исписао ручно, на папиру, и тиме ме одмах ,,купио“ без обзира на ону муку која слиједи – прекуцавање истих у дигиталну свеску.
Не памтим када ми је неко ручно исписао ријечи, још тако ,,питким“, јасним, чистим рукописом, а гјде ћете љепших ријечи од оних написаних о умјетности, скулптури, вајарству…
Тог кишног дана, код мале Поште, појавио се човјек аутентичног изгледа и говора и предао жуту фасциклу. Кажу, из рукописа се може много сазнати о некој особи… И тако је почело ,,вајање“ овог интервјуа. Разговарали смо о његовим умјетничким почецима, инспирацијама, плановима…
,,Једини могући живот је у умјетности јер иначе се одвраћамо од живота. Она нам помаже да живимо, она нам савјетује да живимо, она нас подстиче да живимо“(Ф. Ниче). Ви сте се, очигледно, у потпуности водили тиме па сте професионални живот посветили умјетности. Како је све почело и ко је највише утицао на Вас: породица, друштво или нешто треће?
Да, сви ти утицаји које сте навели и још много тога што Бог није дао човјеку у спознаји. Умјетност је начин живљења као и сам смисао живота. Умјетници су ,,савјест народа“ или неко ,,лудо покољење“, зависи од посматрача односно од његовог образовања и сензибилитета да осјети и прочита.
Бранкуси је говорио: ,,Гледајте моје скулптуре, упорно их гледајте, све докле-год не видите сву муку, труд, зној и бол као и срећу и задовољство које сам унио у њих док сам стварао“.
За умјетнике често чујемо констатацију да су слободноумни, неоганичени људи. Међутим, слобода се не стиче. Она је једноставно стање духа и стање свијести, а ,,умјетничко дјело је врисак слободе“. Скулптуре које стварате захтјевају да им се у потпуности посветите. Како изгледа процес стварања Вашег вриска слободе?
Умјетници су велика дјеца чак и када уђу у позне године. Додуше, у том стваралачком процесу потребна је и доза луцидности. Пикасо је говорио: ,,Е, да могу цртати као дијете“. Та искреност и спонтаност дјечје игре је квалитет који се губи кроз школовање, занат… Занат се мора научити како би се могло исказати оно што се осјећа и што се жели рећи. Стваралаштво је игра, понекад врло мучна, дуготрајна и неуспјешна, а то боли.
Тачно је то, слобода се осваја и јако се скупо плаћа. Иако је она, код ствараоца, само привид јер смо у сталном грчу и сумњи. То нас и тјера у даљи рад, експериментисање, истраживање, вјечито копање по сопственој нутрини. Зато и није досадно. Сваки ,,крик слободе“ има свој пут, нема утабане стазе.
Који су то елементи друштвене стварности које осјећате да посебно утичу на Ваше стваралаштво и које спроводите кроз рад?
Нема посебности. Човјек носи сав живот у себи. И бол и срећу и зло и добро. Који вук ће побиједити, зависи од нас – онај којег више хранимо.
Ликовни критичар Слободан Словинић је за Ваш рад истакао: ,,Па и онда када изгледа да ће доћи до снажног праска, до драматичног лома, Радмиловић попут мага и над таквим ситуацијама успоставља блаженство смираја, спокојства и античке хармоничности…“. Дакле, за Вас не постоји идеја или емоција која се не може нацртати, извајати?
Не може човјек све ни спознати, није му дато. Човјек је слабашно биће, користи само дјелић мозга (иако је рацио понекад и сметња), а живот отупи оштрицу сензибилитета. Искуство је мач с двије оштрице, оно води у рутину, а рутина у маниризам што је смрт за умјетника и умјетност.
Желио бих да моје скулптуре ,,лебде“, да побиједим гравитацију и да се окрећу у ваздуху тако да посматрач може, из удобне фотеље, да сагледа и осјети да му бол у кичми и ногама не омета концентрацију.
Друга страна немоћи је материјалне природе. Скулптура је јако скуп спорт, посебно у овако концептираном друштву. Ништа се не процјењује, само се одређује. Систем вредновања је одавно уништен, професије су маргинализоване до баналности подобних. Готово нико од вајара у Црној Гори не може, у сопственој режији, извести иоле озбиљнији пројекат.
Кога бисте од наших умјетника издвојили, ко задовољава Ваше стандарде?
Моји стандарди су само моји и односе се само на мене. Црна Гора је земља духовности и умјетности. Не вјерујем да на свијету постоји земља која има више умјетника у односу на број становника. Наши људи су, барем ови на свјетској сцени, у разним видовима умјетности. Умјесто да градимо ту вертикалу духовности, за културу најмање одвајамо.
Умјетничко дјело је добро и има право на живот тек када се сретнете и на први поглед вас ,,тресне“ и најежи. Код нас је много таквих, не бих издвајао никог посебно. Додуше, ово није спорт. Тешко је упоређивати стваралаштва. Сви смо ми посебни свјетови и сви смо ми једно.
Умјетност има непроцјењиву снагу утицаја на наш поглед на свијет. Колико смо као друштво свјесни да је она битна за одрастање и формирање неких основних личних ставова?
Човјек у умјетности и из умјетности не може бити нечовјек. Умјетност продуховљује, едукује, утиче, отвара очи, па чак и подсвјесно одваја појмове у човјеку о злу и добру. Нијесу нови свјетски поредак правили мамлази већ највећи стручњаци свих области и није случајно главни удар на човјека усмјерен управо на његову духовност и културу.
Затрпавају нас шундом и кичом с намјером да направе од људи неку безличну, безвољну сиву масу с којом ће се манипулисати по потреби. Одавно је познато ,,хлеба и игара“, но човјек је увијек био јачи, надам се да ће и сада. Надам се!
Шта тренутно, стварате. Који су Вам даљи планови?
Планова немам, за њих немам могућности. Радим доста. Преносим овај свијет и живот у гипс, толико могу, чекјући нека боља времена да све то преточим у неки трајнији материјал.
Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете прочитати овдје https://crna.gora.me/author/mila/
