Дама чији су текстови оставили упечатљиви траг на црногорском музичком небу текстопискиња Сања Перић, из чијег пера је “потекао“ текст за химну Гимназије “Слободан Шкеровић“, која је позната и као ауторка књиге “Уживај док си дијете“, за портал Црна Гора открива гдје налази инспирацију, откуд љубав према том стваралаштву и колико је тешко стварати текстове.
Шта је био покретачки мотив када сте упловили у свијет писања текстова?
Таленат за писање наслиједила сам од оца, и већ у основној школи почела да пишем.Током студија радила сам као новинарка радија Антена М и писала за недјељник “Монитор“ што ми је омогућило да, између осталих, упознам и композитора са којим сам остварила прву сарадњу. Од договора за интервју са њим испало је да сам написала ријечи за пјесму коју је компоновао за Будвански фестивал. Интервју није објављен, али смо сарадњу наставили па сам за наредни, дјечји фестивал “Наша радост“, написала двије пјесме. И тако је кренуло…
Ко је инспирација за све ваше маштовите текстове?
Кажу “ко се са дјецом дружи никада не одрасте“.Прија ми њихова енергија, искреност и једноставност којом рјешавају проблеме. Дјечји свијет је, сам по себи, пун игре и маште па се тако теме за пјесме саме намећу. Недавно ми је деветогодишња дјевојчица рекла да би вољела да има пјесму о њој и њене двије сестре. Било је право задовољство написати “Супер трио“ и једва чекамо да је представимо публици. Увијек напоменем да ми је неупоредиво лакше постало да пишем када сам посталa мајка Данила и Мање. Већина пјесама насталих након њиховог рођења je продукт моје свакодневице са њима.
Да ли се текстови раде намјенски или дође тренутак када стихови сами крену?
Постоји и једно и друго. Више волим и тежим спонтано написаним стиховима, али сам једнако поносна и на пјесме попут “Искра вјечног пламена“ и “Већа од стољећа“. Често ми постављају питање да ли прво настаје текст или музика. Више волим да пишем по мелодији коју добијем, али оно што је најважније јесте ћињеница да су једнако лијепе и оне које настану прије музике попут награђених “Чарапица“ и “Мања је звек“.
Какво је, по Вашем мишљењу, интересовање у Црној Гори за дјечју музику?
Велики сам противник “прескакања“ дјетињства, претварања тих малих бића у имитације одраслих. Све то може бити симпатично у одређеној мјери, али период који они имају непроцјењиво је важан и најљепши дио живота од којег касније зависи какви ће људи постати. Нажалост, само још неколико регионалних фестивала његује пјесме за дјецу. Вјерујем да се родитељи талентоване дјеце изгубе у жељи да тај њихов дар не остане само у оквирима локалног па се упусте у такмичења која осим виртуелне инстант славе ништа друго не донесу. Сматрам да дјеца на тај начин изгубе добар дио свог дјетињства и прерано бивају изложени разним облицима стреса. Што више фестивала, дружења, емисија и прије свега институционалног простора попут Дјечијег културног центра гдје би дјеца, у складу са својим интересовањима и узрастом, могла да развијају своје таленте.
Ко Вам је главни жири у оцјењивању коначног производа?
Моја дјеца Данило и Мања су први које консултујем, али увијек укључим и пријатеље и колеге да дају свој суд.
Колико се разликује рад са дјецом и одраслима?
То је једнако је озбиљна прича. Волим рад у студију, снимање и сав процес настанка пјесме. Празан папир је највећи изазов а онда и реакција публике. Сви који сарађују са мном знају колико се посветим не само писању текста него и свему осталом што потом слиједи, до коначне промоције пјесме.
Ваш досадашњи највећи успјех је пјесма “Буди дијете на једна дан“ која је представљала Црну Гору на дјечјем Еуросонгу. Колико је било захтјевно радити ту композицију?
Није пресудно, али је лијепо бити први у нечему. Црна Гора је те године први пут ,након обнове независности, добила прилику да се представи на дјечијем Еуросонгу. Моја идеја је била да порука коју дјеца шаљу буде упућена одраслима. Двије сјајне дјевојчице, одлична музика, аранжман и спот додатно су украсили моју замисао. Могуће да се након тог искуства деси и велика Евровизија.
Колико је било захтјевно радити текст за химну Гимназије “Слободан Шкеровић“?
За некога ко је био ђак те школе рекла бих да је то била посебна част, обавеза и одговорност. Надам се да ће је пјевати још много генерација.
Дјечје пјесме које сте писали и са неким од њих побјеђивали на фестивалима објединили сте у књизи “Уживај док си дијете“. Може ли се рећи да она представља круну вашег досадашњег рада?
Свакако да сам том књигом заокружила један дио стваралштва иако у њој нијесу стале баш све пјесме које сам писала за дјецу. Изузетно сам поносна на њу јер је и даље једина у Црној Гори која је тако весела, шарена и модерна у смислу начина на који је повезана са мојом интернет страницом www.сањинепјесме.цом. Као учесница Подгоричког сајма књига, на позив и у организацији Секретаријата за културу Општине Подгорица, књига је побрала велике симпатије, одличне критике, а ја сам добила позив за учешће и промоцију у неколико градова у региону. Што се наше државе тиче, двије промоције су биле организоване у Подгорици и по једна у Цетињу, Беранама и Петровцу. Вољела бих да књига дође до што већег броја дјеце, али то је нешто чиме ћу се бавити у наредном периоду.
Који бисте савјет подарили родитељима чија дјеца желе да се баве музиком?
Слиједите њихове, а не ваше снове и пустите их да буду дјеца и уживају у дјетињству које ионако зачас пролети.
Миланка Ћоровић
