Најзнаменитије библиотеке које су постојале у древним градовима

Чак и прије но што су уопште почеле да се израђују књиге са повезом, отварале су се библиотеке. У древним градовима широм свијета, ови храмови знања нису служили само као складиште за глинене таблице и свитке, већ су то били највећи центри културе и учења. Њих је посјећивао свако ко је желео да шири знања о језику и о другим наукама.

У тексту који је испред вас сазнаћете важне чињенице везане за три најважније и најимпресивније библиотеке старог свијета.

Асурбанипалова библиотека

Најстарија позната библиотека на свијету основана је негдје у 17. вијеку прије нове ере, за „краљевско учење“ асиријског владара Асурбанипала. Налазила се у Нениви, у данашњем Ираку. Ова древна библиотека имала је ризницу од 30.000 глинених таблица писаних клинастим писмом које су биле организоване према тематици. Већину радова представљају архивски документи, збирке религијских обредних говора и научни текстови, али такође је садржала и неколико књижевних радова, укључујући 4 хиљаде година стар „Еп о Гилгамешу„. Археолози су пронашли руине библиотеке средином 19. вијека, а већина садржаја се сада чува у Британском музеју у Лондону.

Асурбанипал је волео да чита и пунио је своју библиотеку пљачкајући Вавилон и друге територије које је освајао. Занимљиво је, иако је Асурбанипал до многих таблица дошао пљачкањем, чинило се да је он нарочито био забринут због евентуалне крађе. Запис пронађен у једном од текстова упозорава да ако неко украде његове таблице, богови „ће га одбацити“ и „избрисаће његово име, његово сјеме на земљи“.

Александријска библиотека

Након смрти Александра Великог 323. године прије нове ере, контрола над Египтом је пала у руке његовог бившег генерала, Птоломеја Првог Сотера, који је покушао да изгради центар учења у медитеранском граду Александрији. Резултат тих настојања био је импресиван: створенa је Александријска библиотека која је касније постала интелектуални драгуљ античког свијета.

Мало се зна о изгледу саме библиотеке, али се на основу познатих чињеница могло доћи до закључка да је на свом врхунцу највјероватније садржала преко 500.000 јединица – папирусе и свитке који садрже радове из књижевности и текстове везане за историју, право, математику и науку уопште. Библиотека и њен истраживачки институт привлачили су научнике широм Медитерана, од којих су многи живјели у Александрији и били плаћени од владара док су водили истраживања и бавили се преписивањем и умножавањем садржаја. У различитим временским раздобљима, Страбо, Еуклид и Архимед су били академци у Александрији. Уосталом, као и многе друге знамените личности старог вијека.

Нестанак велике библиотеке везује се за 48. годину прије нове ере. Претпоставља се да је те године библиотека изгорела у пожару након што је Јулије Цезар случајно запалио александријску луку током борбе против египатског владара Птоломеја XIII. Међутим, иако је пожар уништио библиотеку, већина историчара данас вјерује да је она наставила да постоји у неком облику још више вијекова. Многи научници расправљају о томе да је она доживјела свој коначни крај 270. године нове ере, за вријеме владавине цара Аурелија, док други вјерују да је библиотека постојала и у 4. вијеку.

Пергамска библиотека

Саграђен у трећем вијеку прије нове ере од стране чланова Аталидске династије, Пергамска библиотека, која се налазила у древном граду Пергаму у Малој Азији (данашња Турска), некада је била својеврсна кућа-ризница са колекцијом од преко 200.000 свитака. Припадала је комплексу храма посвећеног Атини, грчкој богињи мудрости, и вјерује се да је имала четири собе – три за садржаје библиотеке и једну која је служила као соба за састанке и банкете.

Према древном хроничару Плинију Старијем, Пергамска библиотека је постала толико чувена да се сматрало да је била у оштрој конкуренцији са библиотеком у Александрији. Обе библиотеке су покушавале да створе најкомплетнију колекцију текстова, и развиле су ривалске школе мисли и критике.

Чак постоји и легендарна прича да су Птоломејиди, македноска династија чији су припадници били египатски владари, зауставили испоруке папируса Пергаму, у нади да ће успорити развој његове библиотеке. Међутим, резултат те забране био је сасвим супротан, јер је град Пергам касније постао водећи центар за производњу пергаментног папира.