Аида ПЕТРОВИЋ: Активизам је мој начин битисања

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

ПОТПУНО НЕНАСИЉЕ ЈЕ ПОТПУНО ОДСУСТВО РЂАВИХ НАМЈЕРА ПРЕМА СВЕМУ ШТО ЖИВИ. АКТИВНО НЕНАСИЉЕ ЈЕ САВРШЕНА ЉУБАВ. (Махатма Ганди)

Насиље над женама дешава се, подсјетимо се, у разним аспектима – од породичног до друштвеног живота. Оно обухвата нарушавање грађанских, културних, економских, политичких и друштвених права жена. Промовисање културе ненасиља и међусобно поштовање полова, људских права, заштита жена, дјеце, породице од насилника, односу појединаца и друштва према тој проблематици разговарала сам дамом која се бави тим нимало једноставним послом, извршном директорицом невладине организације “Црногрски женски лоби“, Аидом Петровић.

Саговорница портала Црна Гора: Аида Петровић

Посао којим се бавите више од двије деценије није нимало лак и једноставан. Свакодневно чујете тешке животне приче. Јавно и транспарентно говорите о појави насиља над женама и дјецом. Кроз женски поглед на свијет врједнујете актуелне догађаје, афирмишете женска и дјечија људска права. Због чега сте одлучили да професионални живот посветите управо женама и дјеци која су жртве породичног насиља?

Жеља и потреба да помогнем онима који су у проблему датира из најмлађих дана мога живота. Родитељи су ме васпитавали у том духу и личним примјерима показивали хуману страну према онима који требају помоћ и разумијевање. Већ као средњошколка примјећујем да мушко – женски односи нијесу бајка, да је неравноправност полова присутна свуда око мене и да су дјевојке и жене често у сијенци својих мушких чланова породице и у друштву уопште.

Мој бунт, с разлогом, почиње већ тада и онолико колико сам могла и знала, била сам увјек “на првој линији“ у заштити одбачених, презрених, жигосаних, једном ријечју дискриминисаних по свим основама у породици и друштву. Активизам је за мене начин битисања, он се живи са радошћу или тугом због постигнутих или не постигнутих успјеха у раду са жртвама насиља, посебно са онима који се налазе на маргини свих збивања, одбачени, презрени.

Посвећеност активизму и феминистичком приступу насиља је моја животна мисија и награда непроцјењиве вриједности која се не добија на поклон већ се гради у континуитету.

Насиље није само нешто што је видљиво у облику модрице на лицу, руци, врату…Оно се дешава и на вербалном нивоу. Да ли је та тешка ријеч само увертира у сложеније проблеме. Она само даје назнаке да ће бити и физичког насиља?

Бранко Миљковић је у једној краткој, али комлексној реченици лијепо објаснио:“Уби ме прејака ријеч“. Не постоји особа која није на неки начин, у неком тренутку осјетила јачину и бол прејаке ријечи. Насиље над женама и дјецом заправо почиње вербалним насиљем насилника као начином “преваспитања“ жене или дјетета и показивањем ауторитета и моћи. Ако по оцјени насилника, насиље не даје жељене резултате, оно се понавља и прелази у физичко, психичко, сексуално и економско насиље.

Насилник, да би смирио ситуацију прелази у фазу покајања, извињења и обећања “никад више“. Жртва, у највећем броју случајева, прихвата и вјерује у обећање. Након те фазе, насилник перфидно и постепено ствара простор за насиље без свједока изолацијом жртве, ограничавајући њено кретање и одвајањем од родитеља, пријатеља, колега правдајући то изливима љубави и пажње да жели да су стално скупа.

И ова фаза насиља жртви звучи вјеродостојно, прихватљиво и обећавајуће и бива прихваћена. Последња фаза у овом кругу јесте враћање на почетак и понављање насиља које бива све чешће и агресивније па посљедице по жртву могу бити и фаталне.

Аида Петровић с највећом подршком, сином Дином

Имате ли податак колико је особа прошло кроз Вашу канцеларију. Колико дуго жртва трпи насиље прије него се обрати за помоћ?

Ријеч је о хиљадама особа. Ту убрајам и оне које су се јављале на СОС линију, писале мејлове, звале на приватни број, тражили индивидуалне разговоре, пролазиле кроз групе самопомоћи, имале помоћ стручних лица као и неизоставни теренски рад са жртвама.

Само кроз Национално склониште за жртве трафикинга у последњих 15 година прошло је преко 200 потенцијалних жртава трговине људима једног од најсуровијег и најтрауматизованијег облика насиља над женама и дјецом.

Све приче жртава насиља никада нијесу објављене и испричане јавности у оргиналу, а идентитет било које жртве која се обратила Црногорском женском лобију никада није, нити ће бити откривен. Тиме би хуман и етички кодекс био прекршен, жртва злоупотријебљена и изложена осудама средине па и породице.

Радионица о породичном насиљу и уговореним дјечијим браковима са младим људима

Насиље над женама догађа се у разним аспектима; од женског и породичног, па до друштвеног живота. Оно обухвата нарушавање грађанских, културних, економских, политичких и друштвених права жена. Не говорим само о насиљу у Црној Гори већ о насиљу као планетарној појави. Узроци и последице су сличне, зар не?

Насиље у препознатљивим и оним мање видљивим и препознатљивим облицима присутно је у свим друштвима и културама вјековима. Друштвено прихватљиво насиље над женама и даље је врло присутно, сматра се “нормалном“ појавом, а погодност за такво схватање највећим дијелом пружа патријархално схватање улоге жене у породици и друштву.

Патријархални систем са неписаним, али добро укорјењеним правилима, подразумијева насиље као дио циклуса одржања и зато се о њему ћутало и није одувјек јавно именовано и указано да то није лични већ друштвени проблем. Када институције система почну сагледавати друштвени, а не само лични контекст насиља над женама, доћи ће до суштинских промјена у превенцији и елиминисању насиља над женама.

Како се законски окончава одређени случај, како изгледа тај процес. Некад жртве не желе да поднесу кривичну пријаву. Из Вашег досадашњег искуства, који је пресудни разлог за то?

Ако жена жртва насиља има довољно храбрости и одлучи да поднесе пријаву против насилника, треба да буде спремна да можда исход односно санкције насилнику неће бити адекватне почињеном насиљу или ће у потпуности изостати. Жртва се најчешце појављује у судском процесу (ако до њега дође) као жртва и као свједокиња насиља.

Могућност коришћења бесплатних правних савјета или адвокатске подршке и заступања су мали у односу на број жртава насиља којима је таква помоћ потребна. У институцијама система често већу тежину има исказ мушкарца па и ако се често ради о насилнику повратнику. Економска самосталност је веома битна у процесу изласка из насиља посебно када су дјеца у питању јер је то добра основа да жена финансијски не зависи од насилника или било кога другога.

Протест против све чешћег убистава жена у Црној Гори – СТОП ФЕМИЦИДУ

У таквим ситуацијама на испиту је рад институција у систему помоћи и подршке као и женске организације које се баве питањем помоћи, подршке и афирмације женских права, наравно уколико жена жртва насиља жели сарадњу.
Потписивали сте меморандуме са инстуцијама система. Колико су Вам они помогли у раду?

Потписивање меморандума о сарадњи са институцијама система је важан сегмент у превенцији и сузбијању разних облика насиља јер обострано треба развијати сарадњу на партнерским основама и заједнички рјешавати проблем насиља у било којем облику. Заједнички радимо на мијењању, сензибилацији и унапређењу постојећих законских норми ,њихове практичне примјене као и смањењу предрасуда и стереотипа према жртвама насиља. Меморандуме о сарадњи са институцијама које је НВО “Црногорски женски лоби “ потписао анексима је јасно дефинисано ко какве обавезе и права има у имплементацији тих докумената.

Неисцрпан је Ваш рад и кад је ријеч о едукативним радионицама. Радили сте на едукацији ромске популације по питању ране удаје дјевојчица. Насилници су нашли нове механизме да заташкају своје радње па неријетко говоре “она се заљубила, ми нијесмо ту ништа могли, нијесмо је продали“. Колико су радионице успјеле да позитивну утичу на промјену такве друштвене појаве?

Ромска дјевојчица се од малена васпитава у духу покорности мушкарцу, трпљења насиља, послушности и рађању што већег броја потомака. Оно што је настајало вјековима, не може се промијенити брзо ни лако. Мислим на лоше стране традиције када су у питању жене и дјеца, које су у великом броју жртве породичног насиља ране удаје и уговорених дјечијих бракова, просјачења, принудног рада и других облика насиља.

Едукативне радионице, индивидуални разговори, групе самоподршке, рад са стручњакињама доприњеле су побољшању стања у доброј мјери и мијењању ставова и свијести. Саме дјевојчице или њихове женске сроднице све чешће саме пријављују неки облик насиља, ипак то још увјек не може бити задовољавајуће.

Ромске мушкарце, посебно младе људе, укључујемо као едукаторе и указујемо на штетност наведених појава у њиховој заједници. Необразовање, енормно сиромаштво, дискриминаторски став већинског становништва, научен модел трпљења насиља, економска зависност су само дио проблема који се још јаче и више морају рјешавати у наредним годинама да би се негативне насилне појаве смањиле и елиминисале.

Мировни протест У Подгорици

НВО “Црногорски женски лоби“ итекако карактерише и рад на терену, а то је засигурно захтијеван, дуготрајан и исцрпљујући процес. Претпостављам да се о жртвама насиља најбоље информишете на тај начин. Каква су Вам искуства?

Рад на терену и моровни активизам као дио теренског рада су моји најдражи облици активизма.Тежак је то рад, често исцрпљујући, несигуран у смислу угрожавања безбиједности, здравља актививисткиње која му се посвети. Као по правилу, доноси прегршт информација, јако добар увид у ситуацију неког облика насиља, доста информација које могу помоћи у рјешавању индивидуалне ситуације. Посвећеност жртви насиља на терену ствара често већу блискост током разговора, а тиме и повјерења жртве да сарађује и да јој се помогне.

Била сам у ситуацијама да ми они од којих се с правом очекује помоћ по природи посла кажу :“Са сваким радиш и свашта себи допушташ“. Особе у проблем нијесу “свако и свашта“ већ невољници којима је, ако ништа друго, потребна лијепа ријеч, разумијевање и истински осјећај да их неко прихвата као људе, а не као отпаднике породице и друштва.

Онај ко на терену прихвати да ради са особама као што су зависници, бескућници, дјеца улице, проститутке, да се јавно залаже за њихова права треба да буде спреман и да трпи неприхватање, осуду и критику средине. То ми није никада било тешко чути о себи, јер безначајне ријечи оних који не схватају да “живот пише романе“ и да смо ми или неко нама близак можда следећи који ће се наћи у проблему.

Аида као едукаторка на семинару младим ромским представницима

 За крај, шта бисте поручили читаоцима портала “Црна Гора“?

Позваћу се на цитат писца и психолога Филипа Мекгроа: “Што ако ваш живот није оно што је ваша истинска емотивна потреба већ тихо пристајање на утврђену колотечину и издаја дубоке људске потребе да будете срећни? Када останета сами и погледате се у огледало, да ли заиста знате ко се крије иза тога лика?“.

Аида Петровић

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје http://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements