Славица ПЕРОВИЋ: Умјетност не подноси лаж

 

РАЗГОВАРАЛА: Миланка Ћоровић

НЕ ПОСТОЈИ НИШТА ШТО СЕ МОЖЕ УПОРЕДИТИ СА ПИСАЊЕМ. СВЕ ШТО РАДИШ ЈЕСТЕ ДА СЈЕДИШ ЗА ПИСАЋОМ МАШИНОМ И КРВАРИШ (Е. ХЕМИНГВЕЈ)

Жена. Муза. Надахнуће. Инспирација. Умјетници су често у женама тражили ,,покретаче“ за своја дјела. Међу женама – инспирацијама које су пролазиле кроз животе умјетника било је и оних које су постале њихове велике љубави. Оне су оставиле траг у њиховој умјетности скоро као и умјетници чија су инспирација биле.

Међутим, шта бива када се те исте жене – музе нађу с оне стране пера и колико су одважне за такав чин прича најпознатија међу лингвистима Црне Горе, а позната и у региону, лингвисткиња Славица Перовић ауторкa романа ,,Life Lift“.

Саговорница портала Црна Гора: Славица Перовић

Жене у књижевности – Тема о којој се неријетко пише је повезаност жена са настанком најљепших књижевних дјела у домаћој и свјетској књижевности, у смислу да она надахнује писца на књижевно стварање.

У Црној Гори је мало жена које су се одважиле да не буду само нечија књижевна инспирација већ да се и оне саме лате пера и покажу да се не боје бијелог празног простора. Који је главни узрок дефицита писане ријечи коју ,,тка“ жена?

Објективне околности. Изговори. Негативна општа клима спрам жена које пишу. Сумња у једнако вредновање дјела које пишу жене и оног које пишу мушкарци. Изостатак институционалне подршке. Мањак женске освијештености да се за једнаке критеријуме вредновања књижевног дјела и вредновања уопште, треба борити и да се то не поклања.

Вишак женског опортунизма спрам мушкараца који никако да се смањује. Мањак воље. Недостатак амбиције. Сумња у таленат. Страх од неуспјеха. Неуспостављена дисциплина. Непознавање модерног текста. Незавршен списатељски занат. Са скоро свим набројаним ја се рвем док пишем. Сваког дана одустајем. И сваког дана настављам да пишем. Жене у Црној Гори пишу. Могле би и више.

Да ли узрок дефицита жена у прозном стваралаштву Црне Горе можемо објаснити, између осталог, бојазношћу да ће њена језичка слобода кретања бити оштрије и грубље критикована у односу на мушког ствараоца писање ријечи. Колико црногорски традиционализам ограничава односно ,,ломи“ индивидуалну слободу у креативном чину једне жене?

На свако постављено питање могла бих позитивно одговорити. Када пишете, пишете само о двије теме: о животу и о себи у свијету какав јесте. Колико себи као писац (ово је генеричка употреба) дозволите да пишете, толико, у ствари, себи као човјеку (и ово је генеричка употреба) дозвољавате да живите.

Обрнута релација такође важи. Па гдје се у тој интимној математици нађете са собом и са умјетношћу. Умјетност не подноси лаж. Она вришти као криви шав на чарапи (намјерна женска метафора). Ко је научио да лаже тај не може добро да пише. Традиционализам, читај, патријархалност, почива на хипокризији и снази јачега. Куд ће већег и, зачуђујуће, модернијег литерарног предлошка с безброј тема за врлог писца, за врлу списатељицу?

С промоцијe романа „Заблуда Светог Себастијана“ Владимира Табашевића

Како превазићи постојеће односе на савременој књижевној сцени. На које начине женско стваралаштво учинити видљивим?

Цијеле су стратегије развијане у озбиљним и освијештеним друштвима која држе до умјетности да се превезиђу такви постојећи односи. У озбиљним државама то су питања којa владине институције узимају као своје пројектне задатке, а организације различитих провенијенција и разни НВО-и труде се да допринесу већој женској видљивости, значајнијој заступљеност у јавности и, свакако, праведнијем умјетничком вредновању.

Теорија књижевности, притом, треба да се поштено однесе према питању категорија и дефиниција. Када се сковао термин „женско писмо“ жене су постале видљиве на списатељској сцени, што је добро, и генерално зарадиле категорију нижег списатељског ешалона, што је лоше. Проблем је сада двојак: да се жена писац (намјернно изабран термин) избори за право на женску аутентичност, женски сезибилитет, женски глас и женско ауторство, а да то у квалитативном смислу не буде, како лингвисти кажу, „означено“, самим тим, ниже по вриједности.

Када је нешто означено, оно је означено у односу на правило, на канон, на установљени аршин. Писац је писац, жена је писац дефинисана према списатељском принципу мушког писца (или текста /писма). Тек када буде дефинисана о себе, своје креативне особености и могућности доћи ће до релативног хијерархијског изједначавања у појму и дефиницији.

Жене само треба да се труде да добро пишу јер добар текст тешко да ће зарадити епитет „тривијалан“. Књижевна критика треба да ради свој посао уз помоћ феминистичке критике која детектује особености доброг текста женског ауторства.

Мислите ли да нам је култура па и књижевност централизована, и колико је за књижевницу односно писца важно и потребно да буде што ближе ,,царском друму“(медијима, издавачима, критичарима…)?

Ова метафора из питања је заиста из давних времена и враћа нас у односе из давне прошлости. Да, мислим да је добро да се буде близу ,,царском престолу“, ако су то поменути медији, издавачи, критичари. Но, питање је да ли треба питања у култури ријешавати на цезарски или на демократски начин, односно, системом добрих подстицаја, нарочито финансијских, праведних награда, мијењањем опште климе рецепције, гдје би жене које пишу биле дио системске шеме и уређености културе једне државе. Да не пишу увијек на сопствену одговорност и о свом трошку.

Роман Славице Перовић – ,,Life Lift“ , друго издање

,,Жене само треба да се труде да добро пишу јер добар текст тешко да ће зарадити епитет тривијалан“

Које су то књижевнице односно писци чијем стваралаштву се радо враћате?

Маргарет Јурсенар, Вирџинија Вулф, Маргарет Атвуд, Алис Манро, Вислава Шимборска, Маја Ангелу, Мери Оливер, Људмила Улицка, у новије вријеме Јелена Ленголд, има их много.

Које мјесто имају књиге и књижевност у данашњем времену? Прогнозе су прије неколико година биле прилично суморне, неки су предвиђали да ће интернет ,,искорјенити“ штампане књиге, а данас се чини да су нам оне потребније него икад?

Догод писац измишља своје свјетове и прича нове приче у нарацији која саму себе мијења, дорађује и иновира нема проблема за књигу. Нема проблема ни за друге медије, али показује се да је књига жилава, да је узбудљиви мирис хартије нове књиге још увијек дио човјековог ДНК.

Ајнштајн је давно указао на то да је машта у основи свих научних открића, а у новије вријеме социолог и теоретичар Јувал Ноа Харари у књизи ,,Хомо Деус“ образлаже како је она у основи свих промјена модерног друштва.

Машта је саставни дио стваралаштва, књижевног свакако, али и основа за мијењање познатог нам свијета. Сци-фи књижевни жанр је наговијестио могуће промјене парадигме коју Харари терминолошки означава као интерсубјективна стварност и интерсубјективни ентитети, гдје је моћ измаштаног домашаја пресудна.

Наведено се не односи стриктно на књижевност, већ на укупно човјеково стваралаштво. Основни пелцер је машта, као њене најопипљивије материјалне облике и артефакте издвајам књиге и књижевна дјела. И оне помало мјењају свијет, зар не?

Нобеловац Марио Варгас Љоса, Славица Перовић, 2015. година

За крај, шта бисте поручили младим људима који вјежбају и праве прве кораке у писаној ријечи?

Баш то. Да вјежбају, да уче, да иду на курсеве, да не одустају ако у себи имају нагон да пишу јер писање има много нагонског у себи. Неко је примијетио: поучак из креативног писања помаже ако ученик за писца има талента, у супротном, ни најбољи приручник неће направити писца од вас. Од нас.

Остале чланке/колумне Миланке Ћоровић можете видјети овдје https://crna.gora.me/author/mila/

Advertisements